Svet mašte

Poslednji trzaji leta u ranoj jeseni (mada se nikada ne zna kako će biti sa „miholjskim letom“). Sunčevi zraci su izgubili svoju jačinu, ali još uvek su tu podsećajući na leto. Danas nisam mislila ni o čemu, samo sam se sećala leta. 

Sećanje

Terasa je okrenuta ka moru; vetrić piri i rashlađuje vrelinu koju stvara užareno sunce. Stojim i posmatram talase kako zapljuskuju obalu. Isprva mali, kasnije sve veći i jači, razbijaju se na pesku, jednom i drugi put, onda opet iznova. Približavaju se uz preteću grmljavinu, a onda se sudare sa obalom. Snažan prasak i rasprše se u mnoštvo bele pene.U more su se vraćali pobeđeni, nadvladani i poniženi, vukući se poput ranjene životinje; iznova i iznova, pa sve opet ponovo...Stojim na sigurnom mestu. Sada vidim i galebove; kriče i zaleću se ka ribama, rešeno i odlučno.  I sunce nemilosrdno prži zemlju. Priroda kao da se zaverila i urotila. Čak su i na drumu uz obalu pištale automobilske sirene. Vreme je ličilo na beskrajni tunel u kome su odzvanjali , odjekivali svi ti zvuci, mešajući se i stvarajući zaglušujuću buku... 

Ali,

Ako bi more prekrilo kopno

i ako ljudi više ne bi bilo,

ni onih galebova, ni buke automobilskih sirena, ni ...

Zavladala bi tišina. 

A da li bismo sebi mogli oprostiti takvu tišinu? 

Čovjek koji je svjestan ne može se kretati ka prošlosti jer nje nema više. Čovjek koji je svjestan ne može se kretati ka budućnosti jer nje još nema. Čovjek koji je svjestan živi u sadašnjosti, ovdje-sada. Ovdje je njegovo jedino mjesto, a sada je njegovo jedino vrijeme. A pošto je on samo ovdje i sada, vrijeme, kao takvo, išcezava. Vječnost se rađa, bezvremenost se rađa. (*autor nepoznat)

Zamišljam

Vreme ne postoji, mi se krećemo, poput vetra ili beličastog dima, naš duh ulazi u zamišljeni prostor, popunjava ga i izlazi ...Gde se rađa večnost, gde bezvremenost? 

Stopala se kreću i uvelo lišće šuška. Vetar pomera grane platana i tamno lišće lupka po staklima prozora. Ta kuća, sazidana s proleća od one raskvašene sirove ilovače, pečene, velikog formata, pažljivo slagane sa prevezom na pola ili trećinu, puna, ona što čuva toplotu iznutra, što ne da hladnoći da prodre ....

Sada, pokraj vatre, u nemoj tišini što je remeti samo slabo kucanje onog jesenjeg lišća, kao da se malo zapinje u dahu. Kada isključim svest i prebacim se u četvrtu, petu dimenziju, mogu da osetim bezvremenost. Mogu da postanem svesna svoje svesti. Sama sam. Svaki moj susret sa stvarnošću je i rastanak, kao što svaki početak u sebi sadrži kraj. A taj dodir  života je tren. Tren koji nama traje. Kratko? Traje. Kad se vratim u našu dimenziju, ponovo ću ga dotaći, postojimo.

Jedino su ta drveta svedoci ove sadašnjosti, gorkog stanja postojanja – drveta koja se predaju hladnom vetru, smrežurano lišće što proleće pored nas jedva malo svetlije od mraka. 

* 

Živimo u vremenu , a pripadamo večnosti. Mi smo ti kroz koje večnost prodire u svet vremena, poput onog beličastog dima. 

Ja sam jesen.

Ja sam njena priroda, ona što vetrom nosi spektar najlepših  boja i neštedeći sve obavija, što rominja kapima kiše i svira čudne melodije po oknima prozora, uspavljuje, utopljava, otima tuzi i seti i gleda preostalim sunčevim zracima, dugo, dugo ...

Ja sam deo tebe, iskra u oku, munja na nebu, kap u šumskom potoku, brzaku, zrno okrunjenog kukuruza, posečena stabljika na strnjištu u polju, oštra i nakostrešena prema zločastim stopalima koja bi je gazila.

Ti me znaš, ja sam ona što vetrom lišće nosi, mekom rukom savija grane i vezuje žito u snopove.

Imam hiljadu imena, odazivam se i na suze i na smeh, mislima vezanim u onom snopu žita.

Ti me znaš.

Ja sam tvoja tajna, ćudljiva i snena, obavijena velom od lišća u korpi od granja što ga je vetar ispleo.

Blagodarna jesen

dođe s mirom;

zahladilo jeste -

prilično -

ali ona još čuva lepe dane;

sunce nas nije napustilo

samo se pustoš

popunjava uvelim lišćem

zbog nje

linija horizonta izgleda krezubo

i kuće su postale smeđe,

uflekane,

poput kokošjeg jajeta

nema vetra,

pa nepokretni vazduh

još je čvrst kao san na obrazima;

sve one reči

nošene na talasima tuđih mišljenja

izgubile su se u magli

koja pada kao veo duž reke

dočekujući tako zore,

usamljene, rosno sive,

maglovite i setne,

u kojima cvrkut ptica

iza nevidljivog lišća

donosi spokoj i mir

Svakome proleće, kao i leto u svoje vreme, prođe. U zrele jesenje dane, kad se razgrnu mutne zavese neba, tamo u toj pukotini zaživeće ponovo april – beli snopovi svetlosti zgusnuti u cvetove, tepih zelene trave, purpurni oblaci i munja koja uvek sevne iznenada i ko zna odakle.... i tako se produži trajanje one uzavrele životne strasti.

To je čarobno ponavljanje sveg tog vremena uznemirenosti i zaluđenog traženja, izazovnih traganja. Parče proleća usred jeseni, na krilima mašte može daleko odleteti -  i suviše daleko, odneti nas toplinom pod lakim pokrovom apsurda mirnoće. Uranjanje u mladost i lepotu i ponovno poživljavanje svoga proleća, stajanje na toploj proletnjoj kiši koja će izbrisati osećaj prolaznosti ... sve je kao nekada, a reprize su pomalo dosadne. Nanovo osetiti ludovanje mladosti, sve ono što ona nosi, oseća, čemu se nada, čega se boji i kako ljubi, da se zaviti u glavu svakom poštenom čoveku.

Ali on nije hteo da misli.

Misli su bludnice kojima kada se preda čovek bude razdiran, razvlačen u stotine pravaca, bacan malo tu, malo tamo, između razuma i čežnje, saželjenja i strasti ... ništa.Čula se bore toplinom da obaviju sva otkrića u zanosu produženog proleća usred zrele jeseni, sve ponovo pupa i htelo bi da cveta, ali se ljubav više ne uzdiže nebu. Kompromitovala bi se budućnost, kompromitovala užasno po svim kanonima vrline i dobrote. 

„Jedanput je samo čovek mogao osetiti ljubav koja prevazilazi sve, ljubav pred kojom je svet bio samo varnica u dahu vetra; ljubav koja, ma kroz kakvo beščašće, tugu i nemir prošla, jedina ima u srcu mir i veselost i čast. Sudbina je otrgla tu ljubav od njega, otkinula je kao što oštar vetar otkine savršen cvet.“ Džon Golsvordi,  Tamni cvet 

Od namere budućnosti

i sećanja prošlosti

stvorene su rešetke sadašnjosti –

kavez iz koga se ne može pobeći

a sećala bih se

sećala bih se budućnosti!

zamišljala

virila kroz pukotine mogućnosti

ka tajanstvu

punom zebnji i obećanja

Sve hodnike i prolaze prošlosti

iščezle, izgubljene i poznate

što guraju nas napred

zvala bih drugim imenom ...

samo da mi je izaći

iz ovog kaveza sadašnjosti

koji se pomera i nestaje

a ja u njemu sa njim

modrih očiju punih bledih slika

prašine i nadanja

Svakoga dana, kad sunce zađe, noć se mrakom razlije i osvaja prostor za sebe. Uvuče se taj mrak u sva skrivena i neskrivena mesta i gleda nas očima tišine. 

Noć je topla. Voda se cakli  sjajem mesečine i masom privlači okolinu. Vetar nežno nadražuje njenu površinu, talasa. Mesec je već na vodi. Uzima nekoliko trenutaka krišom ukradenih od vremena, a voda ga talasima lomi i lomi, otkriva njegovim sjajem, potapa pa izranja i pokazuje znatiželjnim očima, uzdiže ga gordog i odvažnog da zagospodari i ovom noći.

Ta potreba vladanja do pipavog igranja mrakom, strasnim prelivanjem iz gustih šuma  u puste livade ispunjavala je u potpunosti svaku noć koja je bila njegova.

A hteo je svaku. Za sebe.

Zatim sledi pad i zalazak za daljine.

Beg i skrivanje. 

Daljine su tuđine. Praznine.

Odzvanjaju jetko, prizvukom laži.

A mesec iznova, nerazumno bezosećajno, igra onu istu svoju igru, ponesen cikličnom ponavljanjem noći ...

Jednu ipak neće nikada imati - onu koju ne dopušta polarni dan!

Jesen rana,

jesen zrela

zrcali u okupanim ulicama;

vreme donosi neizvesnost

a

život traži sigurnost

volimo se videti

i ogledati u drugim očima,

mislim;

lebdi ta misao

između i jeste i nije

nedorečena još neodgonetnutim

daleko je ostalo nezrelo proleće

daleko je i hladna zima

a između njihovih krajnosti

toga i jeste i nije

među tim daljinama

lebdi ova zrela jesen, ovo sada

nitima njihove povezanosti

teku sokovi života proleća

hraneći hladnu zimu

skladište se u njenim žilama

pa prolećem iznova bude;

i u tom cikličnom kruženju

hrani se i naša duša

između truljenja pod zemljom

i onoga što će se vinuti

razapeta je  nit života

za koju se zakačila ta misao

o vremenu i postojanju

između krajnosti

i traži sopstveni pristup

nezavisan od krajnosti 

Jesam li ti govorilila

kad sam smilje pored vode brala

da su dani još suviše dugi

a noći prekratke;

da ruke razum još ne čuju

i da

sveža i krepka,

šapatom misli,

mirisom smilja i bosilja,

ehom glasa šutnje od govora,

tangenta svesti traži

onaj drugi krug mogućeg dodira

Jesam li ti govorila

doka sam smiljem besedila

o bezvremenoj lepoti miliona sunaca

što pod vrelim suncem sjaju;

smilje,

i ubrala jedan mali, žuti cvet

skroman i uzvišen,

besmrtan,

za Tebe

Jesam li ti govorila

da na mestima

gde samo retko bilje može naći dom

uporni život cvate

u svojoj besmrtnosti i

da divan miris pruža,

ali gorak ukus ostavlja

u dodiru toga čula

ukusa,

od dodira misli

sa onim „unapred izgubljenim bitkama“

Jesam li ti govorila

o tome kako sam se mučila da složim mozaik,

komad po komad

po boji, po veličini, po obliku,

po smislu, otimala besmislu,

po ovom, po onom

po slici onog poznatog biti

po bitisati,

po sluhu,  zvuku i prizvuku,

po trajanju, pripadanju i zamor 

Jesam li ti rekla

da za dodirnuti to smilje

nisu potrebne ni ruke, ni oči ni telo,

samo duša,

ono se oseća kao bliskost,

a bliskost prepoznaje kao celina

Jesam li ti govorila koliko  je teško

od besmisla otkinuti smisao

othrvati se nedaćama

izvući iz nevidljivih mreža lepljivih ruku

otrgnuti se svojatavoj sadašnjosti

i sa osmehom osvajati budućnost

Jesam li?

Jesam li ti govorila

I jesli li me ikada slušao

ili si me samo prezirao

držeći da je sve to budalaština?

Podseti me

Jesam li?

Magla je spustila svoj sivi veo

na travu

i jesen je u svom punom sjaju

zagrlila prirodu,

loptasti žirovi

visena granama zatupastih vrhova 

jutarnja želja je najjača 

O, da mi je nadom biti

kao što je jutro puno nadanja,

srećom biti kao srećan dan

i vedrinom biti

kao vedra noć obasjana mesečinom 

a nebo se saginje i miluje snove

Rominjaju nebeske suze

oknima duše prirode

ispiru boje leta,

a ono i dalje

sa svom svojom izbledelom finoćom

izgleda prijatno

i toplo 

susret godišnjih doba

nije greh za kajanje i plač

nije kraj jedne

i početak druge

lepote

već prirodni tok života,

dolazak zrelog doba; 

priroda će doneti plodove

i prosuti spektar najlepših boja

lepotom iluzije

tajne i ljubavi

zbog svega onoga

što ljubav čini

božanstvenom! 

zbog zrelosti i poezije

i zbog same noći tamne

i raskoši one haljine boje mesečine

strasti kojom se nosii

kojom se pripija uz telo i vrat

a jutrom svlači

oblačeći šarene boje dana

Jedna reč

snažna reč

postavlja visoke standarde;

za dostojan odgovor joj dati

druga reč mora podići lestvicu

za stepenik više,

i to mi se  dopada.

Pa ako ne dobacimo od prve

pokušavamo opet i ponovo

dok ne porastemo,

ne dorastemo

rečima reči da dostignemo;

I ne opčinjava nas njihova lepota

i nakićenost,

već snaga

kojom pogađaju istinu,

kojom dotiču suštinu. 

Nisam plemkinja,

Ne toga soja,

Da me lepe reči dvore lepotom ugođaja 

Nisam ni površna

Ne toga tipa

Da me zavedu lepotom lažnog izričaja 

Nisam ni sujetna

Ne toliko, ni samoljubiva nikako

Da bih se kitila girlandama lepih reči 

Ta (jedna) reč

Ta snažna reč

Odlučila da se probije tamo

gde sve sile i prisile ovoga sveta

nisu mogle stići. 

A uopšte ne traži da joj se ugađa! :P

Pogled osmehom prati

rdost izboru prepoznatu,

veseli

da čovek samo od forme, leda i knjige nije,

već

sa puno sofizma zatvorenog poput kapela i manastira

skrivenog daleko od oštrog i znatiželjnog vida;

Nejasan različitostima i neodređen sa više nepoznanica

svojih!

Od misli nastali pogled, njen nejaki

poražen je dvosmislenostima bio,

pa osta zatečen pred novim mogućnostima;

Zbunjen  i  zaglavljen u kanjonu pukotina

nad podzemnim strujanjima;

Dvoji.

A ustvari se koprca uklešten,

pritisnut oštrim  i  nemilosrdnim

gromadama okruženja

Kako ga izvući?

Kako usmeriti ka radosti

kad stvarnost je varljiva,

okolnosti (brzo) promenljive

crtaju i brišu osmehe

tugom do bola i

bolom do odustajanja,

jer vreme je ostavilo ruke prazne

i osmeh zaleđen

Ruke su samo zastale

pred odgovorom razvučene neodlučnosti

između drugih,

boljih

i primamljivijih mogućnosti.

Različitost se nije htela

A istost nije prepoznala.

Ima li je?

Makar i ne bila božanstvena!

Htelo se sve, a sve nije moglo.

Zato su drugom razrokom pogledu

promakli glodari života,

potkopali temelje posmatračima,

izgrizli niti što spajale su vidljivo i nevidljivo

daljine

i ništa se nije preduzelo

sprečiti ih.

Pogled je ostao odsečen.

S pogledom se odbacila i misao

i sve njene mnogobrojne mogućnosti

što nosila ih je u sebi;

Pogazila, prezrela i ismejala! (?)

I nije pitanje: Zašto?

Pitanje je

Kakvu ljubaznost očekivati i

Može li ona osmeh gostoprimstva održati?

Može li misao mislima više verovati?

Jesmo li?

Da li smo pogledom i mišlju

Dostigli neku vrednost na onoj skali,

naporom što voljom smislu je vodio?

Da li u preseku skupova različitosti,

prazan skup je mogućnosti

ili

postoji makar jedan elemenat

koji nadom (se) zove?

Boreći se sa nametnutom ulogom,

zlonamernom i neadekvatnom,

pogled se lomio i lomio kroz prizme različitosti

i promenjen iz toga izašao.

Zato,

mora se pogledu vremena dati

da se oporavi i iz sebe ponovo rodi

na novoj, višoj i stabilnoj razini,

na njoj da sazri

Zahtevnost je velika.

Traži sigurnost i  kvalitet u gledanju

radosti naklonjena,

još slabu muziku čuje

više prepoznatu po pokretima prstiju

što poskakuju po dirkama klavira,

belim i crnim

i traži radosne zvuke na skali vrednosti.

Osmehom bi izvukla visoki C.

Kako se rađaju boje dana? Gde nastaje i zašto nestaje lepota? Kako se stvara bolji svet?

Da li bi ovaj svet bio održiv bez ljubavi?

Čemu bi se nadalo, za šta borilo, želelo,

čekalo, strepilo, plakalo, veselilo, patilo,

odlazilo,

pa opet dolazilo,

sanjalo noću, a

danju sanjarilo

I šta bi onda pokretalo svet?

Da li bi se moglo verovati?

U bolje sutra!

Da li bi se mogla otkriti lepota? 

O ljubavi, veća si od uloge! 

Zamišljam

Da sam devojčica u crvenoj haljinici, širokoj, zvonolikoj i da trčim ulicom  pod senkom stoletnjih lipa, pocupkujući ...

Bezbrižno.

Uzimam vijaču i preskačem u trku, prebcujući prvo jednu pa drugu nogu. Kod izloga zastajkujem. Ogledam se. Skupljam nožice, čvrsto, vrtim vijaču brže i preskačem tako ...

Preskačem pitanja,

Stihove, strofe,rime,

Premišljanja, dvoumljenja,

Kolebanja,

Nesigurnost, neodlučnost,

Preskačem odgovore ...

Jer, još je rano

A moguće je biti! 

Videćemo. 

Gledam

Gledam te,

Vladara zemlje mudrosti,

Gledam taj način na koji se krećeš,

I neodustajanje! 

Pitam se

Da li sam nešto pobrkala? 

Mislim

Da ne postoji ljubav, život bi bio tek jedan jednoličan trenutak u nizu ...

Kap u moru. 

Nadam se

...

I šta sad? I kako sada?

Sada kada sam postala

ona najpoznatija Ona?   ...

Kralj je kratkim potezom

Objavio kraj

leta

Hladne misli će zatim

zanjihati mlade krošnje

Prošla sam svim poljima života

I crnim

I belim - do kraja

I izvukla najbolje iz sebe -

Kraljicu!

Pa, dok jesen bude,

neopaženo

darovala prirodu

raskošima palete boja

vratiće joj,

pripadanjem,

dostojanstvo celine

I sada kada sve to znam,

o koloritu,

ja verujem

da će nas jesen

obojiti istom bojom pristigle misli

od njega 

Ja sam ta priroda-

zahtevna priroda-

ona što kraljevski odgovor ište

i ne zadovoljava se

manjim od njega;

Ja sam ona koja vetrom hladi

A toplinu skriva pod korom drveća;

Otimam se vremenu,

permanentno,

i čuvam valer celine

nemilosrdno poput Artemide

što svoju čistotu

čuvaše oštricom noža  

Vozovi dolaze i prolaze

donose i odnose ljude i živote,

a ovo je priča

o jednom generalu i jednoj Ewi…

Od Adama do nas

bilo ih je

koji su imali svoju Evu,

hteo si i ti

Ali ja nisam Eva!

Ne volim slavu, bogatstvo,

ne volim ni  vlast,

ne volim teatralnost, pohlepno

Ja, zapravo, volim život (i moć)

Skrivene iza pozornice i očiju javnosti

baš tako strasno, neumitno i

pohlepno

Sve si u pravu,

svakim svojim slovom,

do imanja učahurene sebe –

I do razuma!

Zar bi nas razum doveo

u bezizlaznost vrpoljenja?

Ne.

Ne krivim nikoga,

naročito ne tebe.

A zašto bih, kada sam prošla?

A ti, ti opet kasniš,

onim  istim vozovima

što donose i odnose ljude i živote,

a tek poneki se sretnu

Prećutaću sve što si ti …

i sve ono što nisam ja …

propušteno,

a trebali smo i morali za nas …

Vremena se menjaju

dok zlo ostaje isto

...a ti i dalje hoćeš svoju Evu ....

I opet gledaš u prošlost

A možeš ti

možeš drugačije,

gledati

jer već jednom jesi!

Možeš

podići pogled

do budućnosti,

ne treba ti nikakva Eva

Možda bi taj drugačiji pogled

mogao promeni sve(t)?!!

Dan siv,

bledunjav,

oskudan koloritom

sitne kapi najavljuju kišu

na obe strane razbarušene krošnje

ulica vuče kolonu teških koraka

tugaljiva lica

jednoličje

Sanjaš li biserne zore u topla letnja jutra. Sunce iznad Avale. I Dunav. Veliku i snažnu reku, kako vodom odnosi sve propale prilike, nedosanjane snove, neostvarene želje. Sve pokušaje, uspone, padove. Izdaje, prevare. Ljubavi kojima smo se davali. I one kojima nismo. Slučajne partnere. Plašljive, neodlučne, posrnule, pogubljene, zlonamerne, lakoverne, ulizice, dvolične. Putnike namernike. Podle šaptače. Gutače. Žderače. Namrgođene pljuvače, jahače magle. Ali i one sa kasnim paljenjem. One kojima savest  uvek naknadno proradi. Kasno. 

Sanjaš li brige i more. Lutanja. Gubljenja. Pronalaženja. I ponovna traženja. Putovanja. Odlaženja i vraćanja. Mene malu, na kuli Milenijuma, sa pogledom na Dunav. Na Kalemegdan, na Beograđanku. Na istoriju, geografiju, na nas. Svaki krik porobljenog grada. Svaku suzu presahlu na izgorelom ognjištu. Sve rušeno, porušeno, sravljeno sa zemljom. I nanovo građeno. Sve prevare, sitne laži i još sitnije ćari. Obmane. Svaki nedostatak slobode i praznine kojima odzvanjaju molitve. Lagume, krtičnjake, podzemlje i nedodirnute svetove. 

Sanjaš li kapi rose u prohladna jesenja jutra. Izlaske i zalaske sunca iznad Istočne i Zapadne kapije Beograda. Puteve. Tokove. Veze. Poveznice. Prečice. Sokake. Brzake. Pobednika. Konjanika. Neznanog junaka! Česme na iskonskim izvorima. Život u kapima. I kapi u životu. Sreće i tuge. Radoasti, mladosti, zanose. Sanjaš li? Sav naš trud. Sve propuštene prilike. Neprilike. Strahove. Praštanja. Kajanja. Ono nikada više. I opet, i ponovo. 

Budne noći i snena jutra. Maglu iznad Save. Padove. Ustajanja. Umiranja i ponovna rađanja. Vodostaje. Izlivene reke u kojima smo se ogledali. Sve naše akcije. I sve reakcije. Zajedničke poduhvate i razdvajanja. Pokušaje. Svaku prepreku na koju smo nailazili. Preskakali. Koje je trebalo i rušili. Sanjaš li obale, reke i mostove. Veze. I opet. I ponovo. 

Sanjaš li svetla u noći i bleštavilo velikog grada. Zaslepljuje li te u snovima. Ili po danu? Vodi li te pravda. Želja, nada, strah od ovog ili onog. Ili razum? Sanjaš li? Sve nerazumne poteze. Tvoje i moje. Svaki gest dobre volje. Tvoj. Moj. Naš. Sve nesagledane mogućnosti. Sve neodlučnosti, neprožvakane situacije a progutane. Zaglavljene u grlu. Svaki gubitak daha. I volje. Zastoje. I opet padove i nova ustajanja.

I kraj. 

Sanjaš li bolje sutra?

Tihim koracima, nečujno

u gordostima svojim

odšetasmo putem

sjaja zvezdanih niti 

Ostaše oči znatiželjne

na  pozornici praznoj, mračnoj

bez kojih 

zvezde ne bi imale sjaj

bez čijih pogleda

ne bi imale kraj, u svesti 

Da nije bilo oka tvoga

ne bi bilo ni zvezdanog sjaja

moga

ne bi bilo čarobnog sjaja

svetlosne niti

niti zvezde moje 

Prećutaću ono

što sam zamerala,

sebično (takva sam),

a i sama sam

majstor toga bila,

svesna istosti našega sjaja 

I gde je kraj zvezdama? 

U završnom trenu treptaja oka

koje uhvati njen sjaj

pogledom stisnutim zarobi

i ponese sa sobom

zauvek

zauvek 

Pa tihim korakom

nečujnim

odšeta putem

njenog sjaja

Ljubav može postati čudna navika, čudnija utoliko što se ne može zadovoljiti sopstvenim postojanjem, već veruje da se čini više živom mrdajući koncima okolinu za aplauz  sebi. 

Opsesija je još čudnija navika, pecanja te čudne ljubavi tankim nitima za aplauz sebi, što bi je ponovo izvukli na pozornicu, pa silom vukli konce za isti onaj aplauz, za propušteno.

Ne. Ne pristajem! 

Izgubljena prilika je zauvek izgubljen. Boli. Boli ta činjenica da se jedna (jedina) moguća nit poverenja bacila pod noge u blato. Bahato i neodgovorno.

Da li me brine? Ne. Ni najmanje.

Da li žalim? Ne. Isto. 

Pletisanka moja oporila sve zaludom utkane niti u potki neželjenih a protkanih sa drugim nitima umetnutim poput kukavičijeg jajeta, a ja sam svoje klupko namotala svojom niti i otkotraljala ...

Neće moju mene niko uplitati tamo gde ja ne pristajem.Ne dozvoljavam. 

A ostalo?

Sve ostalo neka bude volja Tvoja.

Danas nije moj dan

a ni prekjuče,

Okružila me tišina;

Previše se reči urezalo

nenaklonjenih

u nepopuštanju do krvi

Napolju se čuju zvona

kada sam stigla

odbija o zgrade i

nestaje u daljini ...

Da li će se vratiti? 

Da li će se u daljinama odbiti

od sve one ružne reči,

i od ono jedno „ne volim te ...“

mislima da me stigne

kao ubojita strela? 

Provirih napolje;

Previše vlage u vazduhu

i koliko više naprežem čula

slika se sve više deformiše

A onda se zatvorih, u sobu

Sa svim svojim besom 

koji više nisam ni mogla zadržati u sebi

pa spustih i roletne,

kad ga već ne zadržah u sebi

Napolju se smrklo

a unutra 

vreme je ličilo na beskrajni tunel

Gledam tupo u malom prostoru 

sadašnjošću omeđenom

međama i svešću nepodeljenom 

istrajno brojeći otkucaje vremena -

da, 

danas nije bio moj dan

nije bio ni juče 

a ni prekjuče,

Bila sam bolno svesna Njega, sve do jagodica njegovih prstiju na mojoj ruci, pa se setih vremena kada sam mu bila naklonjena, kada sam u svojoj devojačkoj zanesenosti bila zahvalna kada bi mi ukazao pažnju. Bio je moj učitelj, moj prijatelj i pouzdanik. Ili sam samo ja mislila da je tako? A ja bih mu i dalje možda bila privržena da ne znam da ...

Ti si žena, ja sam muškarac; kad si ti srećna i ja sam srećan, govorio je.

Bilo je to vreme koje je proteklo kao san. Ne sećam se pesama, ni njihovih imena, iako ih je bilo u izobilju. Moj svet beše u magnovenju, a i to beše jedna pesma.

U nekoj drugoj Reci vremena sve bi bilo drugačije. Možda bih u toj drugoj, srećnoj, Reci i pripala Njemu.

Možda ...

Ali u ovom životu On me je prepustio toj Reci i blizine su ponovo postale daljine. Sve one senke mermernih statua, kipova, spomenika, ozbiljnih i zabrinutih lica okruživale su nebeski svod u poluluku, kao da nadgledaju šta će se tu odigrati.

Strah od tog mogućeg događanja još nije iščezao.

Napolju i dalje odzvanjaju glasovi, propraćeni i pomešani sa zvukovima iz prirode.

Jednom smo se pronašli u svetu mašte i naši su se svetovi dodirnuli, nežno priljubili dahom poput vrelog vetra Fena, pa kada bih zatvorila oči mogla sam videti Njegove reči kako klize niz moje obraze i Njegove misli kako obuhvataju moj struk dok mi se približava. U tom laganom dodoru beše toliko slasti, da nisam znala da li da mu se približim ili da pobegnem.

Voleo bih da ponovo budemo prijatelji. I više od prijatelja, prekide mi misao šapatom.

Kad se napokon razdvojismo, ote mi se nespretan zvuk, poput drhtave harfe. On se zakikota, a ja pomislih ...

Možda ...

Kasno popodne je.  Crvene i zelene providne zavese viore iznad vrata ka terasi i dvorištu, a sunce se u snopovima provlači kao lopov krade sjaj zlatnog kandila. Soba miriše na tamjan.

On stoji pored prozora i posmatra kako se vetrić poigrava laticama raznobojnog cveća koje krasi naročito uređeno dvorište. Pred otvorenim vratima u malom, središnjem delu dvorišta jedan čempres se izvija ka nebu. Zamišljenim pogledom prati njegove zavijutke sve dok ne shvati da svetlost baca zlatni sjaj. U daljini se čuju zvona.

Bio je veoma sujetan, poput Oktavijana, uvek je želeo najviše ono što ne može da ima, a ako bi to kojim slučajem dobio, bio bi ga kadar odmah uništiti, kao što je kralj Irod usmrtio svoju najvoljeniju ženu samo da bi ugasio hasmonejsku dinastiju iz koje je poticala ...

Imao je cilj koji je po svaku cenu hteo krunisati dobro obavljenim poslom. Kruna toga uspeha bio bi On. Ali ipak, uprkos svemu, nije bio nametljiv čovek. Njegova moć se krila u zlokobnom pogledu ledenih sivih očiju koje su se prikovale za Nju. Njegove rasplamsale opsesije caklile su te oči. Želeo ju je kao trofej. Želeo je hirovitom dušom kralja Judeje. Zato je jedina moguća sreća sa njim bilo to trajanje igre koja se poput onih snopova svetlosti provlačila u njihove živote i kao lopov krala zlatni sjaj njihove prirode.

Ona je, suočena sa neizvesnom sudbinom tuđine, uz obećanje da će biti njegov pouzdan saveznik vremenom postala sposobna i neprikosnovena vladarka u onom polju ljudske svesti koji nadrasta svet gde verska prognanstva predstavljaju svakodnevnicu.

Sve nosimo iz detinjstva.

Nismo mi ti koji govorimo reči.

Reči su te koje govore o nama.

                  *Vitold Gombrović 

Nikada ranije ljudi nisu toliko puno komunicirali, a tako malo slušali jedni druge ,kao izraz latentnog  nepoštovanja, pa nikada do sada i nije bilo toliko izraženo nerazumevanje.

Za preživeti treba ojačati.

Imati hrabrosti suočiti se sa onim najgorim u ljudima što sokove života zagađuje, truje podlim namerama, dvosmisleno upakovanim celofanom reči.

Oklop.

Čovek godinama pažljivo gradi taj oklop oko sebe koji ga čuva od ranjavanja, od potonuća...Ipak, ne treba se mnogo štititi, tako se postaje potpuno neosetljiv, srce se vremenom pretvara u led, telo u mrtvaca, a život gubi svoje ukuse zauvek.Tako se postaje zombi.

Mržnja se ne može sakriti sladunjavim rečima u tim finim pakovanjima modernog dizajna. Jednoj senzibilnoj prirodi ne može promaći da je uoči, posebno ne kada (ne)voli.

Uzalud vam trud svirači. 

Sanjati nemoguć san

Nositi tugu zbog odlaska

Goreti od moguće temperature

Otići gde niko ne odlazi

(Žak Brel)

Ja sam priroda.

Ja sam ona što opija te mirisom cveća, greje suncem kroz ružičaste oblake, hladi vetrom, poji kišom, otima vremenu i gleda sjajem zvezda. Ja obitavam u delu tebe magijom požnjevene pšenice i rasutog zlatnog žita. Ja sam iskra u kristalu od želja koje vide ženu kako pleše kraj velike vatre čuvajući svetost moći svoga tela. Ja sam u onom delu tebe čija je duša prošla mrakom hladne zime da bi stigla u prolećna jutra, blistave  zore.

Ti me znaš, ja sam ona meka ruka što ti krišom mrsi kosu, topli vetar koji suši nevidljive suze i nežni poljubac što obrokom ispunjava tvoju glad.

Imam hiljadu imena, ali ipak ti me znaš, odazivam se na sve snopove misli koji gospodare vremenom od želja do sutrašnjice.

Ti me znaš.

Ja sam tvoja hirovita priroda.

tihim glasom

govori mi vreme

pratiš me!

pratiš u korak

mislima

i govoriš tvoje, a moje, reči

okolnosti su se promenile

sa njima i mi

a reči su ostale iste;

misli su otišle svojim putem

i

svi oni nedodirnuti svetovi

što prostorom zvali su nas

ostaće nedodrinuti

svet moj

namerom prema njima ne odjekuje

između tišine blizine

i rasprsnute daljine

pruža se put

bez želje od sebe

ostavila sam premišljanja

vrludavih  daljina

u vremenu odlučenom

kao neuklopivi delić mozaika

i

krećem se

po(put) zvezda

uzdignuta nad samom sobom

ti me pratš

govori mi vreme

korakom sigurnim

u stopu

Čovek bi da se oseća sigurno, grčevito se bori da se izdigne iz sredine koju je osvojio prljavi urbani šarm. Usponi i padovi. Preporađaju nas. Sve dok se ne postane bitnik. To je scenario života većine ljudi u kome se obespravljeni bore da zaborave mala životna poniženja. Zato je ljubav (nestalni) ideal. Snovi se nikada  ne ostvaruju (ili se retko kome ostvare), ali se neumorno stvaraju, kao uteha, kao način da se prebrode nemirne noći.

Leto još traje, ali sa nekom neobjašnjivom slutnjom. Možda to moja osetila titraju više nego što je uobičajeno. Čekam septembar. Rođendan sa kojim neću postati većinski vlasnik svog života. Pitanje je da li smo  i čega smo uopšte vlasnici? 45. sam pregurala, doduše ne tako davno.Od toga nismo daleko odmakli. Nas dvoje. Dva svedoka vremena. Danas ta dva svedoka mogu sve. Za ne poverovati!

Septembar miriše na jesen. Jesen miriše na kiše. A kiše mirišu na nevolje. Jesen miriše i na plodove, ali samo ako je godina rodna.

Previše je toplo i teško se diše. Nikad nisam mnogo držala do rođendana, naročito ne do svog, ali ovaj bih rado proslaviti. Možda samo izmišljam razloge da se nečemu radujem. Gledam tek u blisku budućnost i nadam se da ne preterujem. Sa očekivanjima. Možda te kiše donesu i olakšanje? Možda. Ja se uvek nadam, to mi je nekako u krvi.

Odenulo jutro

haljine svilene

pa ne znajući kuda je dan naumio

odšetalo makadamom -

samo,

u krajeve nepoznate

I kada je Sunce zenitu prišlo

Trgnu se dan

i zapita:

Pa gde ode jutro?

Ispruži ruke, dozva ga –

I vrati!

Večernji zvon

Pozva na počinak.

Dan proguta svoju zbunjenost,

A jutro neprepoznavanje,

Pa se spremiše

Za novo svitanje.

Svako ima svoj način da izrazi otpor prema ovome svetu koji nam zatvara mnoga vrata, da dokaže da može sam da izdrži u tom mračnom kutku planete koji nam je sudbina dodelila.

Prvim  bleskom jutra

Zora oblači muslinsku haljinu

A božanske reči

Probijajući veći deo noći

Otvoriše put i

Nebesko jato hrli zvezdama

Ljudsko milosrđe

U suzi zaljubljene Zemlje

Jezerom biva;

Otkriva tajnu njegovog  porekla,

Pevajući nebesku ariju

Usred urnebesa zemaljskog

Neobično trepere iglice

U granama srebrenog bora

Pokrivene beličastim prahom;

Svetle sa milion mušičastih iskrica

što doplove i smeštaju se

između mračnog neba i još mračnijeg tla,

pa oko znatiželjnih očiju lepršaju krilima.

A kad se pokrene mutna, daleka belina

I nevidljivi oblaci raziđu,

Tiho se mesečina spusti na drvo

Magijski oživljavajući bezbroj nežnih i zamagljenih radosti;

Onda se i misli pokrenu otvorenim livadama i potokom

Pa žuborom teku i romore,

Brbotavim, šaputavim kikotom želja.

Opojna, tiha, mirisna lepota toga trenutka

Među drhtavim, omađijanim, mesečinom očaranim drvećem

Koja lebdi i obavija zemlju

Ne iščezava sa prvim mrakom,

već se prerušava i oblači novo ruho noći, a

pitanja stavljaju ruke na suho, još toplo stablo bora;

Hoće li doći – hoće li?

Iskradaju se misli pogledu

Hitajući iskricama bora

A glas tišine govori:

Borovi su neprikladni za smrtne ljubavnike,

Sve je ovde nadzemaljsko! -

Podesno samo za bogove i boginje,

Faune i nimfe -Drijade, kojima ćemo postati!

To da je promena utkana u samu srž života znaju i oni najokoreliji pobornici tradicije, čuvari nekog trenutka vremena, što joj se besomučno otimaju (promeni), a oni koji je zagovaraju prećutno su saglasni i podrazumevaju da se radi o boljitku.

Međutim, ni najvatreniji zagovornici promena verovatno nisu ni slutili da će parola što gore, to bolje iznedriti jedno suludo vreme u kome će prave vrednosti izgubiti značaj, a bižuterija društvene stvarnosti dobiti zlatni sjaj, vreme u kome će se zlatom zvati i ono što zlato nije i gde će ono što se brendom prozove biti „vrednije“ od zlata...

To je provereni trgovački trik koji se u naše vreme zove marketing i reklama, koji je rečju pozlatio jeftinoću, podigao joj cenu i uzdigao je na pijedestal vrednosti. Nije to ništa novo, kao pojava, istorija pamti i alhemičare i prodavce magle, kao i mnoge druge ...

U otmenom svetu nepisanih pravila male stvari postaju velike, pa jedan nesmotren pokret, jedna pogrešna reč može upropastiti kako početnike tako i nepažljive ljude.

Glavna odlika lepog ponašanja i uljudnosti u probranom društvu jeste to da oni predstavljaju jednu skladnu celinu u kojoj je sve tako sliveno da svako i najmanje štrčanje smeta. Svi oni koji se bilo iz neznanja, bilo iz nastupa ljutnje ogreše o ta pravila, shvatiće da je u toj oblasti jedan jedini pogrešan ton, kao i u muzici, skrnavljenje same umetnosti čiji se svi uslovi moraju ispunjavati i u najmanjoj stvari, inače ona ne postoji.

Lepo je veče.

Vazduh je u isto vreme i topao i svež, cveće posvuda miriše, nebo je veličanstveno.

Ima trenutaka u životu kada čovek uspori, pa bira i duži put kako bi u hodu nastavio svoje misli koje ne želi da prekida.

Za ljude koji vole postoji beskrajno zadovoljstvo u tome da pesmu koju nose u svojoj duši vide u lepoti predela, u prozračnosti vazduha i mirisu zemlje.

Priroda govori umesto njih.

Na rubu svetla i tame

Prelivaju se svetovi

Na rubu egzistencije i blagostanja

Prelivaju se životi

U jednom smeru.

Kao uvela trava

Željna kiše

Željna.

U životopisu siromaha

Kao da je zapisana zabrana pristupa mudrosti

Da od malena skapavaju radeći

Za trunčicu onoga

Što bogatašima navire poput bujica ...

Dobro je da se neki ne pitaju!

Sunce je blesnulo još pre pet sati i uzdizalo se u izmadlici daljine. Ulica široka, a sa obe strane drvored ogromnim krošnjama pravi ugodnu hladovinu. Na suprotnoj strani stoji policija, uniformisana, kontroliše saobraćaj.

U senci velike lipe restorančić sa lepom baštom. Sedim sa drugaricom, pijemo kafu i ona mi iz mobitela pokazuje slike svoje dece. Kćerka je srednjoškolka. Uvek je bila lepa, prelepa, ali je kao dete imala svoju posebnost , a sada  ... pitam da li je fotomodel? Ma ne, veli, ona samo voli da se tako slika. Plavuša ispeglane duge kose, lepog lica,zgodna, deluje poznato i smeši se iz mobitela poput mnogih drugih što nam se smeše sa naslovnih strana ... Stavlja kremu za posvetljavanje kose, a obrve naglašava crnom olovkom, žali mi se ona. Ćutim. I razmišljam. Plavuša nije samo boja kose, to je stil života  - odzvanjaju mi u ušima reči jedne moje poznanice, iz davnina.

Čujem kako zvon udaljenih zvona mreška svod. Pored mene prolazi sveštenik, prepoznajem ga po uniformi.

Na ogrlici mi se po ko zna koji put pokidala jedna od mnogobrojnih niti i nosim je na popravku. Zlatar me ubeđuje da je to uzaludno bacanje para i uporan je da je zamenim za drugu uz doplatu. Ne pristajem, to mi je uspomena, rekoh. Uzmeš drugu i kažeš sebi to je ta uspomena.  Hm?

Ljudi su zaista praktični, a istina je ono u šta verujemo. (?) Ako su mogli na mestu porušenog starog mosta sagraditi isti novi i reći – to je ta zadužbina ... ljudi veruju jer tako žele, jer mostovi ih i dalje povezuju, spajaju...

Ipak je popravljam, ali u drugoj zlatari. Verujem samo sebi i svom osećaju, ne rasptavljajući se sa sobom (iako raspravu dopuštam), bez obzira da li sam u pravu ili ne, jer, rekoh, istina je ono u šta verujemo.

Kod kuće sam zatekla polomljenu kutijicu za nakit. Žao mi je. Uvek mi je žao kada se nešto polomi ili uništi. U prodavnici nalazim i kupujem istu takvu i to je to, sve je opet isto, kao nekada. Da li je? Kutijica nije ista ona, samo liči. Pokušavam biti praktična i verovati u to.

Zamišljeno gledam niz ulicu. Ista stabla sa obe strane. Tek pokoje veliko osamljeno „drevno“ stablo moćno se uzdiže stvarajući prijatnu hladovinu. Zalutalo pramenje one jutarnje izmaglice tumara po mojoj glavi i opustelim dolinama duše. Prizor je nepomičan i nejasan. Kupa me hladna svestlost.

Ulicom šetaju decu iz obližnjeg vrtića. Svi nose crvene pregače, znak prepoznavanja, uniforma.

Deca nose ono što im se da, a odrasli prihvatajući uniformu prihvataju istost i svesno se lišavaju slobode delovanja. 70-ih godina prošloga veka smo nosili uniforme u školi da se ne bismo međusobno razlikovali i isticali. Plave keceljice. Nikada mi nije smetala, ta kecelja nije mogla ni sakriti niti izbrisati našu duboku unutrašnju različitost. Uostalom, odelo ne čini čoveka niti ga uniforma pokazuje. Uniforma samo pokazuje profesiju.Mi živimo svoje privatne živote a ne profesionalne. Drugo je umetnost, ona ne trpi uniformnost, ona vapi za posebnošću, ona traži isticanje, ona se živi a ponekad se zove profesijom.

Na poslu nisu uspeli uvesti uniforme i nisu uspeli zabraniti pušenje. Zakon jačeg vlada, a uniforme bi sakrile atribute i "argumente" lepote pa bi se mnogi ugušili u iststi  svog unutrašnjeg bivstva, usađenoj bezličnosti, došlo bi do izražaja ono što jesu, jedno veliko ništa, pa po čemu bi se isticali i razlikovali.

Prihvatajući uniformisanost duha čovek se dobrovoljno lišava slobode razmišljanja, postaje mašina sa tehničkim karakteristikama o broju obrtaja, (obim grudi i struka, visina težina, tonus, ... godine ..) , roku trajanja, računajući amortizaciju.

Ako se može kutijica koja se razbila zameniti drugom, novom, istom takvom, ako se može ogrlica zameniti novom i reći sebi –to je (sada) ta uspomena, onda se može i osoba zameniti drugom, istom takvom, uniformisanog duha i da sve bude OK.

Može, jer tamo gde nema razlika i različitosti nema ni duha, nema mašte, nema posebnosti, nema unikata i nema ni emocija, sve je isto i tako svejedno.

Tamo gde postoji različitost, postoji i stvaran život, postoji mašta i stvarna mogućnost izbora ali i mogućnost greške, zahteva razmišljanje pri odlučivanju i nimalo nije svejedno.

Gde postoje emocije ne može biti svejedno.

Često se ne može ni naslutiti sa koliko veštine društva koja drže do svog statusa upotrebljavaju „da“ da bi se došlo do „ne“, i „ne“ da bi se dovelo do jednog „da“.

Razvlačila je svu kreativnost svoga duha da bi spasila situaciju jer je znala da proračunatost lišava mladost njene ljupkosti i kvari većinu njenih plemenitih osećanja unoseći u njih račun.

Poezija bi htela da to bude drugačije, ali činjenice isuviše često poreknu ideal u koji bi čovek hteo da veruje.

Odmotavajući pogled, 

od juče, preko danas, ka sutra,

klizi vid u znatiželji

koja zaustavljena

baš u ovome danas –

Vidov-danu!

Gleda.

Kojim putem

svetlost se pruža?

Nekim aktivnostima prisegnemo jer nam ulepšaju samoću a da pri tome ne ukrote ni naš duh niti ličnost, pa ostanemo pravi i jaki kao drvo u koje je grom udario ali ga nije oborio.

Rutina svakodnevnice često zna da uništi sve ono što je bilo najbolje u nama i načini veliku ranu u duši, posebno ako nas obuzme hladnoća provincije i ukalja u dodiru sa ljudima koji misle samo na to da uveče, pošto se dobro nahrane, odigraju partiju karata, igrice na računaru ili pukom valjanju po posteljama ne birajući s kim ... Ponos je taj koji može da nas sačuva od žalosnih provincijskih ljubavi iz dosade ili iste one rutine. Između ništavnosti ljudi koji nas okružuju i ništavila, jedna nadmoćna žena uvek bira ništavilo, te brak i društvo za nju postanu manastir. Ona, verujući da u životu uvek postoji više, živi poezijom kao što karmelićanka živi verom i sve to je načini prefinjenom toliko da je obožavanja laskavaca podignu na presto života sa svim njenim manama.

Šta jedna takva žena može da izgubi ili dobije na taj način?

Osećaj gubitka i dobitka samo je opsjena u našem životu, a sreća je mera onoga što možemo nazvati dobitkom ili uspehom. Stoga sigurno ne gubimo ono što nas izvesno u našoj najdubljoj nutrini čini srećnim, taj naš unutrašnji instinkt nam to nikada ne bi dozvolio.

Kad presuše mora

i okeani Svemira,

pa želje ostanu

na suvom nebu.

zastaću tada i

oćutati sazvežđe riba

tišinom koja ima

naklonost zvezda

Jutro je. Oblaci razvejani nebom, a dan bledim i retkim sunčevim zracima obećava istresajući raskošne skute svoje nebeske haljine nad ovozemaljskom košnicom – radionicom gde hiljade ljudi migolji ulicama gradova i sela na putu ka svom svakodnevnom odredištu.

Izbilo je sedam sati.

Dan polako odmiče a život je za neke ljude i dalje zlatan san, sva zemaljska blaga leže pod njihovim nogama, a oni naziru svoj kutak plavičastog neba, onih vidika u koje nada pokazuje prstom, njima, čiji je život buran i sadržajan i kojima njen glas, poput glasa zavodljive sirene, pevuši zazivne pesme i zove ih da polete i pobegnu od svih ovozemaljskih nevolja.

Nada je prostor pun zlata, srebra i plavetnila ...

U strašno doba te 2000-i neke godine, krajem maja, njih dvojica su stajali u dvorištu ispod stare, procvale lipe koja je mirisala svom snagom svoga cvata šireći im nozdrve intenzitetom mirisa i okupirajući sva čula.

Sunčevi zraci su se poigravali u krošnji bogatoj lišćem, posloženim onako kako život zna posložiti karte pa se svi putevi otvaraju sami po sebi, onako spontano i prirodno, a oni, zraci prolaze nesvakidašnjom lakoćom u snopovima i miluju dva pesnika obasjavajući ih svojom svetlošću kao vencem.

Vodili su jedan od mnogobrojnih takvih razgovora kada su pritešnjeni oskudicom koja im je vezala ruke premišljali kao ozbiljni ljudi kako sačuvati svo stečeno bogatstvo a da se bespotrebno ne trese sve drveće koje su godinama unazad temeljno otresli.

U tom trenutku otvorenih vidika i posloženih karata došla je u potpunosti do izražaja razlika izazvana suprotnošću njihovoh dvaju naravi i ona dva lika, da je mogla nadahnuti kičicu nekog velikog slikara.