Svet mašte

Koliko god se trudimo da život posmatramo sa izvesnom trunkom nade, teško se odupreti toj nemiloj slutnji što se nemilosrdno nadvija nad nama, ta depresivna misao o propadanju. Ima se utisak da nas vuče neka misteriozna sila, neka neobična energija opasna po misao ostajanja doslednog sebi. Život je pun izazova, sve je lako dostupno i naprosto nas mami, zove, a mi, mi biramo. U svim našim izborima i greškama najvažnije je ne izneveriti sebe.

Trebalo se pripremiti za gorka iskustva kakva nosi sutrašnjica.

Kad bi vreme merili udisajima čistog života a ne minutima i satima ne bi nas točak života mleo u žrvnju držeći nas još od praisklona u opsadnom  stanju velikih i malih strahova, velikih od imaginarnih pretnji malog dometa i malih od svakodnevnih pretnji konstantnog straha od starenja i nemogućnosti trajanja, neslobodne zbog jedne, često iracionalne, emocije.

Sve će biti dobro, život će biti lep, teći će glatko kao reka koja klizi niz ravnicu, bez trzavica, ali i bez velikih poduhvata. Spokoj. Takav će biti ishod, ispunjeni cilj mukotrpnih napora i puna šaka smiraja. Samo se naspavaj i odmori. I budi siguran da ti se neće desiti ništa što ne želiš samo ako odmornom glavom misliš. Ja već spavam!

Laku noć.

Još jednom je, na kratko, bacila pogled u ogledalo, zadovoljna prizorom sopstvene vitke figure, izduženog stasa, blistavog poprsja i savršenog tena, čija se lepota ogledala i u očima prolaznika i iskazivala neskrivenim pogledima oduševljenja, gde god bi se pojavila

 (Dalje)

Ako je I. ičega imala u izobilju, onda je to bila mašta, koja joj je pomagala da shvati šta se drugim ljuduma dešava. Zapravo, nije suština bila u njenom fantaziranju, već u iskustvu. Njen život nije bio lak od tmurnog detinjstva  ... a kada je stasala u mladu ženu osmeh nije ispuštala sa lica ...  Čak i pod mračnim plaštom teških vremena, nikada nije prestajala da veruje kako će se situacija popraviti, čak ni onda ako je noću tiho plakala u postelji, gleći jednog plišanog medu koji je pri tome hrkao, a ujutru ustajala puna energije, spremna da pruži sve od sebe kako bi dan ispao podnošljiv ne samo za nju već i za sve njoj bliske osobe.

 (Dalje)

  ...lep, a mi maslačci, čašice sa čudesnom aurom smirenosti u iščekivanju vetra ...

 Bilo je to jednog majskog jutra. Doručkovala je mladi sir sa savršeno uzrelim, crvenim, paradajzom uživajući u svakom zalogaju koji je svojim ukusom prožimao sva njena čula čineći onaj fini osećaj zadovoljstva koji može izazvati hrana koju naročito volimo.

 (Dalje)

Drhćuće vode

Dan sivilom deluje obamrlo. Sipi ta sitna kiša, kao jesenja, ona što se podmuklo uvuče u kosti preteći poplavama, nastani pod kožom pa se čini kao da brigama nema kraja, ispreči se kao neočekivani odron koji se poput zida nametnuo između čoveka i željene sutrašnjice.Osvoji rutina i moralna ravnodušnost, ubeđenje da je nemoguće napustiti prazan i zagušujući kavez pretećeg siromaštva, prihvatanje neumoljive sudbine, samouverene noćne avanture u iščekivanju da te neka najprostija groznica, zagađena voda ili običan grip jednostavno zbrišu i konačno ti otvore put ka uvek zelenim poljima, nepresušnim izvorima i večnom spokoju.

Sumrak je nagoveštavao kraj dana a ona se žurno kretala vukući život za sobom kao najteže breme, nastojeći da pre mraka prođe kroz kratku deonice puta koji je vodio kroz gustu šumu, te tako konačno i  sigurno  stigne kući. Došla je do mostića kada su joj se približile kočije. On je usporio i pogleda je, a ona zatvorena, zadubljena u svoje strahove, skoro gluvonema, ulažući sve svoje napore u to da izbegne sučavanje sa neprijatnostima rizika, kratko baci pogled u njegovom pravcu, a onda nastavi preko mostića gledajući u onu gustu šumu kojoj su se sve brže približavali. Ne reče joj ništa, ali je odlučio da je otprati kroz šumu.Kretala se ukrućeno, više nalik statui, kao da joj je i krv bila u čvrstom stanju, ali je ipak jedno, ono unutrašnje najdublje čulo odvojila da prati svaki njegov i najmani pokret.

I tako su se oni ćutke upoznavali....

Noćas je grmilo i kiša je isplakala sve zaostale zablude. Već pomislih da od dana neće biti ništa, računajući na ledene oblake što se ne razilaze i kao najgori mogući teret pritiskaju, hladnoćom stežu poput lanaca koji me drže vezanu za onaj ćošak sveta u kome vlada siromaštvo osećaja i izopštenost duha, odakle se teško izvući a da ne ostane neka vrsta ukletog znaka na čelu, pokazatelja ranjene duše. Samo pomislih, kad Sunce iznenadi vatrenom dugom.

Priroda je neprediviva, a ja baš volim nedvosmislene predvidivosti, zatvorene u zlatnom kavezu osećanja na blizini manjoj od jednog kubnog centimetra za koji se tačno zna da mu treba hiljadu godina da se spoji, upravo toliko treba i za pomak svesti.

Ljubav je utkana duboko u iskustvo života. Ona nas korumpira iznutra, smekša našu ličnost i ne da joj ostati stamenom, nepokolebljivom, krutom i hladnom; atakuje na postojanost i isključivost, a obdaruje strpljenjem i prilagodljivošću ...

Uvuklo se neko zlo u sve pore života, u kosti i ne misli popustiti, a ona se prepustila, odsutna i izgubljena u nepreglednom utočištu svoga pijanog zanosa, kao u nekoj hladnoj pećini u kojoj su izdaleka dopirali nejasni odjeci glasova besmisleno poredanih reči....

U normalnim državama u administraciju zapošljavaju normalne ljude... Za Srbiju je to nedostižan cilj ... jer nije normalno da je u jednoj zemlji posao u administraciji jedini plaćen posao ...(?!!)

 U vreme kada su muškarci bili oni koji su osvajali žene ... brak je bio „jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjavao pobeđenom“.Danas je  sve potčinjeno novcu, ljubav se više ne osvaja...

S vremena na vreme meštane zapanji vest o tome da se negde neka porodilja bacila kroz prozor ..

A onda je jedna njihova mlada sugrađanka skončala u istoj toj tački bola u istom tom sumračnom uglu tuge. Zahvatila ju je ona vrsta neraspoloženja, osećaj da se ne uspeva izaći na kraj sa životom, a koji se ugnezdi u dušu pojedinih žena posle porođaja.

Hormoni.

Mnoge žene ponizno prihvate svoje muke...

A meštani, onda, tihim glasom, kad prepoznaju taj prazan pogled, drhtave ruke, duboki očaj koji obavija lepuškasto lice, govorkaju kako ima neku bolest živaca.

Sažalevali su je, neki omalovažavali, ali svi su bili svesni da je ništa ne može osloboditi od toga zla, do ona sama.

Možda sudbina ili molitve.

Ili ....

Lebdela

Senka 

Grlila je

Bestelesnim dodirom 

Omeđenih praznina

U blesku svetlosti

Beskonačno duge noći 

Ophrvana čežnjom

Stajala je postojano

Poput monumentalnih

Paganskih kipova 

Skrušene reči

pobožne ljubavi

šćućurene u srcu

odagnaće poglede luckastih želja

i ustupiti mesto

budnim snovima.

Blagodarne suze

svojim tokom i

srdačnom toplotom

rashladiće

vrelinu noći, a

očekivana svanuća

umivena jutarnjom rosom i

zagrljena suptilnom čežnjom

ispredaće dane

zlatnim nitima ljubavi

Snom unedogled usnulim

U kraljevstvu dalekom

vila od nepoverenja

probudila se,

grmljavinom dozivana,

izmoljena!

Probudila se svetlost, da

Zanemoćale reči

čežnjom iznemogle

u život vrati,

Izmaglicom nestajućeg grada

dozivana!

Možda je osetila

zov

u senci pokleklog gorostasa

pored koga su protekle

brze vode

sa onima što nisu hteli biti ...

Ako jednoga dana

Nemirni valovi izbace školjke

I prospu se biseri po sitnom pesku

Pa zasija obala;

Hoće li tada sedef nedostajati moru?

Ako drugoga dana

Usamljeni galeb

U tišini nepomičnog spokoja

Pronađe biser na obalskom pesku

Hoće li slani poljupci izazvati slatke suze?

I ako,

Uplašena od morskih strujanja,

Jata svilenih riba promene more

Hoće li bleštava svetlost

I dalje iskriti nad morskim prostranstvom?

Nebom svetli munja

U daljini

Dohvata zemlju i

Spaja s nebeskim svodom

Donosi misao

U kojoj je sadržana

Beskonačnost svih ostalih misli

Na putu

Univerzumu

Put u beskonačnost

Je ep vremena

Preko nebeskih tela

I svih mesta, bolnolepih detalja

MisaoPotekla iz tačke rađanja

Na Istoku

Uzdignuta do vrha svoje prve kuće

Ta misao

Od koje sve potiče

Ulaznog znaka

Do zenita – si ti

Iskra u kojoj je

Zgusnuta beskonačnost

A svetli

Iz oka 

Nabujale prirode

Iz korena stabla sveta

Nikla je sloboda

Nošena snagom dolazeće radosti

Žestoka sila rasta

Oduvek i zauvek

U beskonačnosti

Kružnog ponavljanja

Donosi tebe

Što proleće se zoveš

Što toplinom zračiš

Žestinom odišeš

„mladom godinom“ smatraš

Proleće je snaga

Rasta!

Ogrnuta belim plaštom

Sa cvećem u kosi

Što jaše na belom konju ... 

U raskopčanoj

Reci

Goloj

Do dna

Kupačica mlada

Pliva

 U zakopčanoj

Noći

Tamnoj

Do svitanja

Oči tvoje usnule

Sanjaju

U san se ulila

Reka

Rečitom tišinom

I vilinskim prahom

Prekrila usne

Tvoje

Proletnji vetar
iz grana prosu
cvetni miris prvog behara
na sagu livada.
U burama vremena
sferama života
otkucavaju, bruje,drhtulje,
lelujaju, šume ...
Impulsi.
To srce otvoreno
odbrojava
i ljubavi i boli...
Srce je svako
zaljubljenik večnosti

Recimo,

da je otišla

i da je tragove saprala kiša

da su misli utanjile

a boje izbledele 

Recimo,

da je odlučila

da je ne prepoznaju

po liku,

već po delu 

I recimo,

da je na kraju

tankim perom

ispisala tri tačke,

tablu i natpis

Postojim!

U asfaltnom gradu
Došla je iz crnih misli
Generacija vladara
Ostaje tu dok ne odumre
Ona ili grad ili ....
Skršteno sedi i posmatra
Ubogo pokolenje
Lakoumni naraštaj
Od svih takvih gradova
Ostaće onaj kroz koji prođe vetar
Mi smo privremeni, prašina na vetru
Prolazni
Ostaće gradovi
Možda prazni ...

"Čovek, šta god da radi, potpada
pod prirodu, koja je omniparens i čijim
zakonima se, i kad misli da ih krši,
svagda pokorava." (M. A. Bakunjin)

Ako imaš cilj,

U pustinji života

Naći ćeš i put

"Kod nas na Balkanu se čedna ignorancija, pastirsko neznanje, udruženo s izgledom majmuna i prigradskom zapuštenošću, još uvek smatraju prvim uslovom da se neko proglasi genijem. Varvarsko stanovište da talenat dugujemo Bogu zamenjeno je u međuvremenu naučnom zabludom da smo za sve svoje sposobnosti dužni srećnoj kombinaciji gena, ali naše ubeđenje da mi lično svemu tome nemamo šta da dodamo nikako da se izmeni …" Zlatno runo B. Pekić

Vetar je nemilosrdno duvao i nosio sve pred sobom. Padala je sitna kiša. Bol i tuga, kao kiša i duga idu zajedno.

Zaćutao je i gledao kišu kroz prozor. Neki dečak je stao u baricu i odneo tragove vremena na stoplima. U vodi su se pojavili talasići u vidu krugova. Misli su se nizale jedna za drugom, širile koncentrično.

Miruje u meni proleće

Drema sunce

I caruje šareni svet livada

Sprema se za nove korake ...

Proleće shrvano hladnoćom

Olujne kiše

Napušta dane

Nestaju tragovi

Nestaju i blede sve iluzije koje imasmo

Sve osim jedne

Da je tu

U dodiru prošlog i sadašnjeg vremena

Hladnoća lomila tek procvale grane

Da nevreme može biti jače od vremena

Nestala je i ona. toplina.

Za koju smo mislili da nas neće napustiti ...

Usamljen putnik

Traži u bespućima

jalovim - izvor

 Gde da gledam,

Gde da te tražim?

Postoji zrnce sreće u jutarnjoj rosi

I zrnce radosti u prvom jutarnjem zraku sunca

Dok su  drugi narodi negovali kult mrtvih, Indijanci nikako nisu želeli da imaju veze sa mrtvima. Ranije bi samo izbili rupu na severnoj strani kuće da bi duh mogao da izađe i niko više ne bi tamo kročio. Oni uglavnom i ne pominju ime mrtvaka jer smatraju da je njihov duh još blizu ...

Postoje ruke

Nevidljive i moćne

Što gudalom na violini

Preko žica života sviraju.

I dovoljna je jedna stanka

Između dva nesigurna tona

Koji se jedva među sobom slažu

Da nestane pesma;

Ali ako se u tamnom razmaku slože

Dva slabašna tona

Nastaće lepa pesma

Koala je najlenja životinja na svetu. On spava dvadeset sati dnevno.Za 1l ulja potrebno je 5 kg maslina.Jedna odrasla hobotnica može da prođe kroz otvor veličine jedne kovanice.A ja ...?Ja radim dvadeset sati dnevno, ceo mesec trošim 1l ulja i/ili 5kg maslina i u stanju sam se provući kroz iglene uši ...

Početak je isto što i kraj, susret i rastanak. Sve protivrečnosti nastaju i  svi paradoksi se susreću tamo gde noć nije protiv dana i smrt nije protiv života.

Između trepavica i sunčanog jutra širi se pogled.

Dalek.

Oči obojene bojama u bezbroj nijansi gledaju prema tebi. Život je iskustvo greške, a greška je životno iskustvo.

Veliki petak ili Strasni petak je hrišćanski praznik kojim se obeležava stradanja Isusa Hrista, njegovo raspeće na časni krst i njegova smrt za spasenje sveta. (Dalje)