Prisna distanca

Published on 12:14, 02/16,2017


On
Tabla i slova premetaljke. Tankim prstima nežne ruke gura jedno po jedno slovo, traži im mesto u složenoj kombinaciji koju drži u glavi. Nastoji ispisati sva njihova imana i sva filozofija se sastoji u tome da jednu postavi po vertilali, drugu u horizontalu, a sve ostale će unakrsno ispisivati...
 
Ona
Leži u širokom francuskom ležaju i čita poruku iz nedavno dobijenog buketa cveća "ansambl 101 ruža".
ZA NOVI POČETAK!
Bio bi to divan poklon za Dan zaljubljenih da poruka nije štampana iz kompjutera, bez potpisa, bez pošiljaoca, obična anonimka.
Kukavičluk. Banalna anonimna melodrama. Početak može biti nov, ali sve ostalo je ostalo po starom. Nije li podlo i licemerno javno napraviti jedan izbor, a cveće slati tajno drugoj?
Izbor je potvrdio jednu određenu istinu, sada više nema sumnje, pa ni mesta za filozofiranje o tome.
 
Put se osuo, a misao nije dohvaćena. 
Možda je put prestao ići njemu zato što je podivljao od neodređene patnje napravio izbor kao kompulsivni detektiv koji juri za senima spolnih žlezda. Mlada koža je prelepa, tu nema filozofije.
Koja to hrana, izuzev rakije, tako godi odstojivši svoje mlade godine na ovome svetu? Izbor kralja Davida bila je jedna takva mlada da mu zagreje samrtničku postelju. 
 
Potrošene su rukoveti bezvremenosti i poverenje koje mu je dodeljeno sa neiskazanom lakoćom. Njegov potez za "novi početak" je bio nemaštovit, bez ključne ideje kako dalje, sa naivnom i lakomom željom da može po starom. Ništa se nije naučilo iz grešaka i htjelo bi se i dalje koristiti neosnovani kredit poverenja. Za nju je trebalo imati stila, mašte znanja. Ona mlada putenost koja je pristala biti zamena će istrpiti banalnosti, ali žena poput Nje, ne! Bliska razdaljina se pretvorila u prisnu distancu.
 


Puls

Published on 14:24, 02/06,2017

Tišina pulsira ritmom otkucaja srca. Čijem ga. Srce. Čujem i nju. Tišinu.Ali, ko je u stanju da pronikne u fini mehanizam krvotoka, kolektivnu svest i pojedinačnu volju? 

U sebi osećamo sve zakone prirode, a potčinjavamo se zakonima kolektiva.


Zimska slika

Published on 18:13, 02/04,2017

 

Danas je bio divan dan, dražesan zimski, tako kratak, tako kratak. Sunce je sijalo, željno, sneg se otopio, a devojke sa crnim uvojcima, negde u selu, su plele priglavke. Da je leto, plele bi one mirisne korpice od svežeg, poljskog cveća. Jelenka i cvrčka još nema u našim krajevima ili ima, samo skriveni kuju neku zaveru.
Ja sam njušila dah borovine u vetru, kao indijanski ratnici, osluškivala zvukove iz prirode poput zeca i posmatrala decu. Dečak i devojčica su se rvali pored ograde od kolja, preplićući se isto tako u međusobnom zagrljaju. A nekada su tako divno sanjali o sreći.
Svet je star otprilike dve milijarde godina, a naša zemlja, planine i mi, ...  jesmo li i mi?
Čudne ptice kruže iznad naših reka. 

 


Livada

Published on 23:46, 01/30,2017


Velika je livada i mirišljava trava
sa zlatnim bokorima ljutića
vidi se
grupa konja i ponija u galopu
čuje
udaljeno zujanje kružnog puta
bez daška vetra i
daha glasa
reka i
na reci trka jedrilica u napetoj tišini
udubljeni u razgovor
mlada seljanka - snajka
uzima moj ljubičasti stolnjak
za posluživanje buđavog
sira
ja hvatam tvoj pogled
 
nasmešili smo se jedno drugom 
 
 
 
 


Srce

Published on 20:53, 01/29,2017

 

Kist klizi po papiru, po belom nanosi mastiljavo crveno, razliva se sveprožimanjem, teče sipko kao transfuzija krvi, kao talasaste imenice koje označavaju čistotu.

Svoje srce nosim kao krunu. 
 


Greška u našim zvezdama

Published on 21:11, 01/28,2017

 

 

Život je knjiga u kojoj je sreća ispisana sitnim slovima. Ta je knjiga prepuna izmišljenih priča. Nikome ne bi koristio pokušaj otkrivanja da li se u svim tim pričama kriju činjenice.

Takvi pokušaji štetili bi ne samo mašti već i samoj važnosti izmišljenih priča.

 


Zapis o Mašti 2

Published on 12:29, 01/25,2017

 

Dugo nisam maštala i osećam se kao da sam izgubila jednu, onu najvažniju, sebe.


Prva i Druga

Published on 00:35, 08/27,2016

Prva

Koža je prepreka
potkožnom dodiru
(prolaznika na ulici)
kabanica duše
i tek razodevajući je
može nastati 
odjek
u koralnim stenkama
krvotoka
bliskih nam ljudi
 
Druga
Zvezdani greben
izvan domašaja svesti
zupčanik je
života


Miris Livada

Published on 18:41, 08/03,2016

 

Slika koju gledam prikazuje jedan stočić za kafu od lakiranog drveta i četiri drvene tapacirane naslonjaće umrljane svetloljubičastim i smeđim, kafenim mrljama, kao loša imitacija Rotkovih slika, neoriginalni modernizam. Iznad vrata je crvena svetlost. ...

 

To je Grad. Grad je veliki, a Livade su male; ali je nebo iznad njih veliko. Zapravo, velike su Livade, u njima se osećam sasvim drugačije, osećam sebe u sebi, osećam da imam dušu i volim sve što vidim. Čovek je tu više čovek, drugačiji mu je pogled. I reč.Tu se bolje spava, misli i lakše se ustaje.

Sve što vidim i čujem je Priroda. I ja sam Priroda, kišni oblak što natapa cvetnu Livadu, vetar u plodonosnim krošnjama i prvi jutarnji zrak sunca u kome se istaču kapi rose i otvara novi dan.

Ja sam Priroda, Ona koja pamti sva vremena koja su prošla Livadama i ravnicama i sva nevremena, muke i njene oluje.

Ja sam priroda, Ona što spaja male Livade i pripadajuće im veliko nebo.

 


Zapis 23

Published on 20:36, 05/19,2016


 

Rekao je.

Neko je izrekao

Da se zarekao

...

A onda se odrekao

 

***

Dopustili su da zavlada šutnja.

***

 

Prorekao.

Prorekao kao prokockao.

 


Luka snova

Published on 15:12, 05/08,2016


Noć je došla i sa sobom donela Mesec. On se spustio na vodu ogledajući se u njenim dubinama. Voda je svetlucala kroz duge stabljike svetlozelene trske, dajući mu znak da priđe. On se svuče kroz trsku i polegnu kao malo dete a ona ga celog obgrli.

Na obali je bio privezan čamac smešten usred trske u svojoj uvali iznad koje su johe i vrbe stvarale zeleni svod.  Nit koja je držala čamac bila je omotana oko stabla jednog retkog drveta. Bilo je to neobično skrovište koje se nije moglo otkriti ni sa reke ni sa obale.

 

Na putu  ka snovima postoji jedan čamac privezan za obalu koji čeka nas, samo nas bez posade, koji nas zove da ga pronađemo i kaže: uđi u svoje snove.

Pusta magična svetlost vodi nas tamo gde do sada nikada nismo bili . Neko je već spremio dekor, a čamac nas sam vodi pripremljenim tragovima koji neće dozvoliti da zalutamo.

 

Treba samo da krenemo ...

 

 


Moj Čovek

Published on 18:54, 04/30,2016


Čovek o kome sanjam biće onaj koji će u meni voleti ženu koja nije ovisna o njemu kao što su sve druge, a ja ću voleti način na koji on voli.
 


Ganutljiva naslućenost

Published on 14:56, 04/29,2016


Napolju je padala jaka kiša koja je poput grada poskakivala na tvrdoj zemlji. 

Prostorija je blještala. Tamnosmeđi bajcovani sto bio je prekriven belim stonjakom i postavljen za dvoje. U sredini je gorela dekorativna crvena sveća. Vosak je čujno izgarao i topio se. Zvuk pucketanja sveće mešao se sa tihom muzičkom pratnjom.

U sobi nije bilo nikoga, a ipak se osećala Njihova prisutnost i snažna povezanost koja je uranjala u bezbrižnu ganutljivost trenutka.

Osećalo se da pripadaju zajedno.

 


Zapis o Mašti

Published on 12:50, 04/26,2016

 

Prođoše tako mnogi dani u ležernom hodu, a ja ne maštajući osećam se kao da sam u tome izgubila jednu, onu najvažniju, Sebe.

Kada dođu takvi dani, da ti misli propadaju kroz prste i presuše tokovi mašte, pa ni ponekad ne možeš da verbalizuješ pokoju svoju, teškom mukom izmaštanu, zamisao, kada misli ne mogu više da se igraju slovima i rečima, postajem tužna u beznadežnom iščekivanju nečega čemu ne umem ime dati.

Moja Mašta. Otišla je i ostavila me da se spotičem o stvarnost i da se posecam o njene oštre rubove, pa tako izranjavljena krvarim do gubitka poslednjeg daha.

Onda se vremenom neprimetno i tiho gubimo u beličastoj izmaglici koja deli Javu od Mašte, od želje i očekivanja, mučnim bivstvovanjem.

Sada mi treba inspiracija da izmaštam predmet svoje mašte. Sada je teže. 


Zapis 22

Published on 18:20, 03/26,2016


Biti svoj

Imati meru

Koračati smelo

Dotaći večnost

 

Ja sam priroda.

Nežna krhka lomljiva, kao što svaka priroda treba i da bude.

Ja sam oblak. Ljubičasto sivi sastavljen od stotine manjih delića kao najlepši kićeni cvet, onaj što te štiti od preteranog sunca i poji vodom za letnjih žega, onaj što vetrom kruži nad tvojim livadama.

 

Želim da verujem u briljantnost uspeha koji nas uzdiže u nebo, oblacima, lišava osamljenosti, oslobađa straha od nepoznatog i prepušta bezgraničnim prostranstvima mašte u kojima sebe srećno postavljamo na označeno mesto.

Ponekad ostanem zapitana nad tim često prisutnim osećanjem osamljenosti što je donosi noćna čamotinja i dnevna otuđenost, a zbog koje se neko usudio ljubav nazvati pozom broj ...taj i taj, ... kao u fino izatkanoj magli ponosne i tihe poezije koja tugom boji najlepša poglavlja života ...

 

Ti me znaš.

Ja sam oblak, katkad prozračan i vedar, a nekad crn i tmuran.

Ja sam priroda, ćudljiva i hirovita.

Svoja.

 


Mesečeva postelja

Published on 19:57, 03/19,2016


Proleće, moje omiljeno godišnje doba. Volim kad me opija miris prvog cveća, kad božuri razviju svoje loptice u azalejama među ružama i drže ih uzdignuto kao ponosne glavice.


Mogla bih tada videti tvoje obrise dok mi prilaziš koracima valcera, ponesen zanosom i onom varljivom srećom koja nastaje u susretu muške sujete i ženskog lukavstva, kako plešemo opijeni mirisom ljubavi a na horizontu noć rasprema mesečevu postelju.


Dohvatio si mi Zvezde, želim i Mesec.


I čini se da priroda buja i raste dok jedna veličanstvena žena koju su mnogi želeli neočekivano daje jasan znak. Zelja i zapovest.U dalekim zvezdama i mračnom žbunju nema svedoka bezgranične sreće pomešane sa snovima. Venera podgreva strasti, pa one planu stvarajući jedan novi svet magnovenja, opojne i kratkotrajne sreće koja iščili već do jutra.

 

 


Priroda proleća

Published on 22:59, 03/11,2016

 

Živeti svoj život

Koračati ne obazirući se

Goreti u žaru stvaralaštva

Stići tamo gde niko pre nije

 

Ja sam priroda.

Ja sam ona što opija te mirisom svežeg vetra sa visokih planina, poji kišom i otima vremenu.

Ja sam proleće, ja sam njegova ćudljiva priroda, njegova suzdržana pobuna, osetljivost skrivena u tankoćutnosti, naoko varljiva i promenljiva, skrivena u nabujalim pupoljcima cvetova divlje trešnje koji će tek otkriti svoju lepotu. Ja sam ona što odlazi sa lastama a vraća se sa rodama, uvek iznova rođena.       

Ti me znaš, ja sam ona što proviruje iz zemlje sa krunicama visibaba i kukurijeka, tvoja ćudljiva tajna skrivena u slabašnom suncu zatečenom u golim krošnjama, nepredvidivim kišama što velom magle obavijaju puste ulice. Ja sam ona kap rose na tek probuđenoj travi.

Ja sam proleće.

Tečem tvojim koritima, plavim kožu koja treperi na vetru čuvajući svetost vrline i čednost nutrine. Ja sam u onom delu tvoje duše gde su smeštena sva moja imena koja samo ti znaš, a odazivam se samo na jedno.  

Ja sam Proleće.

Ti me znaš.

Ja sam tvoja hirovita priroda.

 


Horizont

Published on 14:27, 03/11,2016

Kišno skiciran dan

pod pojasom oblačnog neba

nisko pala magla;

soba u oblacima,

njena spavaćica otkriva ramena

šapati donose mir

prefinjeni osećaj prisutnosti

pripadnost  vremenu dolazećem

divlji ples i muzika

uz koju se vode deca i pravi ljubav

na stalku života dodiri vremena

u harmoniji je bogatstvo jedinstva

daleko od stvarnosti

visoko, visoko  ... 

 


Mirišljave note

Published on 22:42, 03/03,2016


 

 

 

Negde tiho, kao lupkanje noktima na ivici čujnosti, javljaju se zvuci glasova daljina, pomešani od godina prošlih i godina budućih, nerazumljivi.


Svira ona dobro poznata muzika ispisana notama od ruža koje si mi brao; miriše na tebe.


Idem za tim sićušnim zvukovima kroz odaje vremena i pri svakom koraku zastajem, ponovo osluškujem, ali kao da nisam dovoljno brza, izmiču mi prividi, stalno su u drugoj odaji i uvek daleki ...

 


Nerođeno sutra

Published on 10:42, 02/28,2016


 

Ono što je juče bila nabujala reka koja se preliva iz svoga korita, već sutra možda neće biti ni voda ni matica na tom mestu, ni zvuk ni reka, jer od juče do sutra život teče i sve se dešava  omeđeno smrću, a to sve znači samo jedno, da tek juče smo postali, a već sutra nas neće biti.

 

Zato sebe hrabrim danas, jer sutra mi možda neće trebati ni nada ni uteha.

 


Gospodar svoje sopstvenosti

Published on 14:50, 02/25,2016

Kad bi čovek mogao ne postati robom svojih strasti ili plenom svojih čula, postao bi gospodarom svoje sebičnosti i sav bi bio predan samo svome radu, a mašta bi postala igračka u njegovim rukama.

Puštam mašti na volju.

Razvlačim tren, što je celi život moj, u beskonačnost, mimo svih zala ovoga sveta i pretačem u život svetlih misli kojima se ne nazire kraj, jer je njihov život veći i od Svemira  i dublji i od same sreće.

Misao je ideja, je besmrtna.


Mi drugi

Published on 09:07, 02/24,2016

MARTA: Majko, je li istina da morski pesak peče stopala?

MAJKA: Nisam bila na moru, ali kažu da sunce sve spali.

MARTA: Kažu da spaljuje čak i duše, i da od njega tela postaju blistava i prazna.

MAJKA (prene se): Je li to ono o čemu sanjaš, Marta?

MARTA: Da. Ne mogu više da se borim sa ovom dušom i moram da nađem zemlju u kojoj sunce sažeže pitanja.

Albert Camus, ''Nesporazum'' (Le Malentendu)
(1944)

Kad vidiš sjaj u oku mome, ne, o ne, ne pomišljaj, to u njemu iskre zvezde dok ja osmišljavam novi svet, drugo izdanje.Odavno je naslućivana improvizacija, reči ispoljene na javi nisu bile iznenađenje, ta epika sovuljaga i ježev humor... Vreme će u drugom izdanju imati pravo na mešanje u sve, osim u ljubav.

 


Ulice

Published on 12:19, 02/20,2016


 

Odlasci započinju tako što kreneš iz one tvoje stare kuće koja pamti uspomene, uzanom i krivudavom ulicom koja prepoznaje bat  tvojih koraka, a sve se gubi u daljinama gde nestaje njihov oblik i ime.

 

Za nekih tišina u noćima letnjih vrelina i misli znaju odlutati ulicama, provući se kroz niske polumračne prolaze, napuštene parkove, mračne uglove između zgrada pored zadimljenih kafana, prljavim i zapuštenim sokacima, tamo gde nikada niko ne čisti i ne odvozi smeće...

A neko je tu ostavio svoje vreme i probdevene ugarke sna.

 


Nekako s proleća

Published on 20:00, 02/15,2016


Bilo je proleće.

Jednom davno sam, za ranog prolećnog dana sa puno sunca pod vedrim nebom, stajala uzvišena nad senkom koja se primicala u stopu sa dodirom mojih nogu.

 

Opet je proleće.

I glasan prasak praznine u krugovima iluzija.

Pod mojim nogama, ispod tvrde staze kojom hodam, čujem romor onih najdubljih sećanja, šapat nekih glasova i kao da me neka ruka dotakla za rame. Čujem glas koji izgovara moje misli.

Još neko je tu.

Beskrajno prostranstvo misli, a mi se uvek nađemo oko jedne iste.

Kad tokovi života toliko navlaže zasejana polja emocija, ali ne toliko da ih odnesu, onda je sve uredu,a kada se njihov odnos poremeti onda i život presušuje.

Tako je bilo oduvek i tako će biti sve dok ljudi toliko ne ovladaju svojim međusobnim odnosom da ga mogu okrenuti u svoju korist.

 


Pogled

Published on 13:47, 02/10,2016

Svaka pomisao čovekova, kao i sva dela njegova, sve slike životom pregaženih predela sa pripadajućim vijugavim putevima i preprekama na njima, sve što ga održava i podiže i sve što ga mori i ubija, sve ono o čemu sanja, misli i mašta, a to obično ne biva, sve radosti i tuge i sve kiše i poplave, lebdi u očima jednog pogleda, kao ona ćudljiva tajna koja se ne može sakriti.

Pogled oslikava ljudsku sudbinu obličjem slika nemuštog glasa u povorkama. On je tumač istančanog i bolnog ljudskog iskustva izniklog iz temelja njegovog bića. Iskrsavaju događaji nemi od bola, sami od sebe, viore bez poziva i povoda i ispunjavaju neki bezimeni nemi prostor  čula u svesti; gutaju svetlost koja se gubi u njima i stvara osećaj lomljive prolaznosti.

Takvi pogledi zaokupljaju posmatrača i odnose sa sobom svu njegovu pažnju u naročiti svet ćudljivog lika.

 


Skica za eteričnu tišinu

Published on 12:10, 02/08,2016

Kad sunce prospe po nebu ružičasti prah,

a gustu tišinu sutona razbiju zvuci violine,

ja ću obući ljubičastu haljinu,

a ti obuci crno odelo

da budemo skicirani

na brzinu

jednog čarobnog popodneva. 

 

Ličiće skica na neko vreme.

Pa ipak, u sećanju će biti lepša,

zazvana dušom vremena,

i to će joj dati prosvetljen izraz.

Iz onog vremena

sve te stvari već su ostarele

i haljina, i odelo i ono popodne.

 


Oličenje mašte

Published on 13:05, 02/01,2016

Bio je to jedan od onih lepih zimskih dana koji mirišu na sneg i borovinu. Čitavo jutro sam provela na proplanku, kose raspletene koja je viorila na vetru, a u koju se zapleo njegov glas. Nebo je bilo vedro, sunce sjajno.  Kobac je kružio nad bregom, visoko, visoko u samom plavetnilu.

Pojava njegovog nepostojećeg glasa u vidu nevidljivog naratora , govorila je da želi da pričamo o (...).Znala sam da je to njegovo sitno lukavstvo, pitanje koje vešto postavlja da bi svoju radoznalost usmjerio ka tome da sazna u kom polju su smeštena moja razmišljanja i gde je ta  granica između čudnovatog sveta mašte i stvarnosti. Nisam htela da moj pogled otkrije neku prostačku bezbrižnost koja bi se pojavila kao nerazumno zadovoljstvo svojim životom u svetu mašte,  ali ni grubost i izmorenost  kao kod onih budala koji su zadovoljne svojim životom u izvitoperenom svetu stvarnosti. Znala sam da sam zadovoljna svojim specifičnim stanjem u kome sam kombinovala i dozirala upliv ovih setova jedan u drugi, njihovo mešanje i preplitanje: ćutala sam.

A onda je on, glasom nepostojećeg naratora, počeo razvrstavati moje misli:“ovo je tvoje, a ovo mašta“, razdvajao ih je kao blizance koji se svađaju oko pomešanih klikera. Sva ta zapažanja su mi delovala ponekad detinjasto a ponekad bistro, pa bi me onespokojavala jer mi je dolazilo da poverujem kako se moja ličnost, odvojivši se od mene, naselila i  sjedinila sa svetom mašte, a mašta uselila na njeno mesto, pa sada delujem potpuno nestvarno u oba svoja otelovljenja, a glas nevidljivog naratora nas raspoređuje onako kako treba i tamo gde treba, jer me je upoznao bolje nego što sam sama sebe poznavala.


Pobuna duše

Published on 20:33, 01/25,2016


Kad se stavim u službu neželjenih misli, teskobe počnu navirati niotkuda, nasrćući pravo na mene, kao da sam u prolaznoj odaji sa dvoja vrata u kojoj se događaju košmarni snovi, a ja ih, amorfne, podupirem ramenima svoje uzaludnosti, grčevito tražeći znak slabašne svetlosti zore  i brbotavog  šapata senki da označe izlaz.

I onda pobuna duše, uvek stvaralačka, stvara prasliku nekog novog sada  (ako nije stvaralačka, onda je tek uznemirenost) ... i potreban je osmeh da pročisti atmosferu i umiri.

 


Lirsko hodočašće

Published on 20:01, 01/14,2016


Uliv: Sat otkucava jedno vreme za koje ne znam da li je (i) moje.

Vreme: U jednom čudesno opaženom vremenu rasklapam mehanizam nečega, na ravnodušnoj površini postojanja, pa od izgleda do izgleda, na magistrali metamorfoze, pratim tokove života.

Instinkt:  Nešto nagoveštava

Osećanje sveta: Preterana rasprostrtost naših usitnjenih ličnih vremena između nastanka i nestanka onemogućava njihovo prožimanje. Tu smo negde u međuprostoru započetog vremena i njegovog toka, opasani u otuđenosti, zidovima odeljeni od nepodnošljivosti, u zonama dobrovoljne osame. Nepodnošljivost je način na koji ona kvasa i raste i sistematski pritiska na nas.

Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša. (BP)

Sat i dalje otkucava. Pratim svoja pomicanja.

Teskoba: Teskoba je okoštavanje života unutar zidova lavirinta, učahurenog u uzaludnost odluka. Jedna odlučena uzaludnodnost je ipak spasonosna, ona je nada za nove odluke.

Izliv: Ona zajednička energija nekud se transformisala u nesigurnosti, otekla u nepoznato. Vreme između nastanka i nestanka traži novo prepoznavanje.

 


Opetovanje

Published on 20:40, 01/12,2016


Kada dođu takvi dani da ti svako jutro bude kao juče, svaki mesec nalik prethodnome, a godine propadaju kroz prste poput pleve; godišnja doba, umesto da se smenjuju, počnu se u nedogled ponavljati, pa svakodnevnicu pretvore u jedno razdražujuće, dosadno opetovanje već viđenoga i preživljenog, postajemo tužni i beznadežni u iščekivanju nečega za šta ne možemo naći pravo ime, a jasno ga vidimo u svetu svoje mašte.

 

Onda se vremenom, neprimetno i tiho otuđujemo od te stvarnosti u beličastoj izmaglici koja deli javu od želja i očekivanja mučnim iščekivanjem, u kojoj se više ne razlikuju svoje od tuđih uspomena, razdeljenih neodmerenim kruženjem dvosmislenosti u vremenu zahtevane određenosti i kao veo zaborava počnu prekrivati sećanj.

 

Uspomene tako stare zajedno sa kućom u kojoj nastanismo se.

 

Neprepoznavanje u vremenu ostavi nas učahurene, nedorasle bitnome, zarobljenim u lavirintu neodmerene dvosmislenosti, zauvek potopljene u dubinama života.

Neki drugi, bolji, ostaju na površini, upareni u prepoznatoj smislenosti. Oni koji ne htedoše graditi onu kuću sećanja bez temelja, ne dopuštajući ničemu da ih poistoveti sa razdražujućom stvarnošću -  nisu!

 


Cvrkut

Published on 14:32, 01/08,2016



Stegla hladnoća do nerazumevanja, utihnulo sve osim vrabaca koji cvrkuću negde sa oluka  snegom otežalih krovova. Cvrkuću međusobno pomislih, pa zaćutah i ja u svojoj jednini. Jedno neverovatno zatišje. Samo naviru misli i pitanja. I ne znam otkuda to, ali po glavi počeše da mi se vrzmaju čudne misli koje sam pročitala u nekoj drevnoj knjizi o besmrtnosti starih kraljeva.

 

Prođoše tako mnogi dani u dokolici, u ležernom hodu vremena koje je zbunjivalo i opominjalo na muk.

 

Zaustaviće se vreme u dokolici koja će potrajati i čuće se još nerazumljivi cvrkut vrabaca u njihovoj zimskoj idili i pitanja gde su, na koju stranu odleteše druge ptice, s kim nestadoše i razmišljanja da li su kao i do sada razmeštene pripadajući posvuda?

Neki lagani zimski san još traje.

 

 


Portret prazničnog mirovanja

Published on 17:27, 01/01,2016

 

Samoća zna da prija. Postoji potreba za ćutanjem, za dubokim mirom. To je najbolji način da se srede razuzdane misli, ukrote reči i pripremi se za slušanje. Uplivom u dubinu ćutanja, otvara se široko polje rečitosti, koje daje smisao i težinu našim mislima.

Misli su veo čarolije koja rečima daje boje i note i onu zagonetnu tajanstvenost što nas stalno i iznova vuče i tera da ih raspakujemo i prepakujemo .... pa ih tako raspakovane i zaogrnute tamom noći i ugrejane žudnjom i dodirima tišine slažemo u jedno veliko, zajedničko srce ...



Sazvučje tišine

Published on 16:44, 12/30,2015


Nevidljivim očima pogled luta, kroz sen i blesak u okeanima uzvišenih sazvučja dok srce srcu drugom pozdrav nemi šapuće.

Života tajanstvenog more, prepuno zvezda sa plamom, snom hodi i pohodi poglede bliske jedne drugima.

Vapajem samoća milosrdnu ruku traži da razdreši čvorove čemerom upetljane.

 


Balerina

Published on 18:42, 12/26,2015


 

Pozornica.

Mesečina

Na sredini ocrtava krug

Balerina.

Ne čujem korake

A želim čuti melodiju

Melodiju koraka krhke balerine

Podignute visoko na prste -

Lebdi.

Ona lebdi u tami

Sanjam.

Sanjam da plešeš tamo

U tom krugu

Na pozornici života

Koji odnosi jednu po jednu

A ti lebdiš

Lebdiš u senci

U polumraku pozornice

Snovi rastu na svetlosti mesečine

Na bini prolaznosti

I niko ne gleda u skrivene uglove

Mračne komore

Čiji zidovi postojanja

Upijaju osećaj zadovoljstva

 


Bilo života

Published on 22:23, 12/24,2015

Kad lagano oborim kapke

i posmatram svet

kroz tanku nit svetlosti

upletenu među sljubljene trepavice

u blistavoj belini horizonta

radosno će se začeti misao

ukoreniti dubokom šutnjom

u modrinu plavih beskraja 

 

Kad bezbrižno sednem

na visoku stenu

a misli se počnu odmotavati

dugim kadrovima privida

začeće se nova pesma

o počecima svih početaka

i vetru što raspreda niti

šumovima nepoznatih daljina 

 

I kada život oteče

meandrima umornih reka

u koritima praznih snova

žuboriće nerođeno juče,

romoriti nedočekano sutra,

grgoljiće obespokojeno danas

i odzvanjaće u svemirskim okeanima

gde sve titra u neprekinutoj istrajnosti

 


Dolina kraljeva

Published on 15:48, 12/15,2015



Ogromna poljana do kraja vidika potpuno je gola i beli se u odsjaju sunčevih zraka od suvog, sitnog peska.  Na horizontu se grandiozno i graciozno, iznad doline, uzdižu piramide.

 

U vazduhu se oseća neka Prisutnost koja kao da govori – ja sam gospodar veličanstvenih dolina; znam tajnu mastaba i piramida u kojima počivaju stari kraljevi; idem hodnicima lavirinta, šestarim iznad doline i mora, u letu dodirujem talase, urličem iz dubina ponora, brazdam peskovite obale, pa brežuljcima dodajem krivine prema obliku svoga tela ...Ali piramide uvek zatičem nepomične.To je zato što čuvaju tajnu kraljeva u sebi.

 

Razmišljam i računam.

More se vraća svojim obalama, magličasta belina talasa nad peskom, karavani prolaze, prašina leti, svetovi se ruše; a moj pogled, kojeg ništa ne može da skrene, ostaje i dalje uperen kroz izmaglicu u neki nedokučivi horizont...

 


Sva lica života

Published on 18:20, 12/11,2015

 

Otimam se lošim godinama i još gorim navikama, drugačijim principima i suludim vremenima, jer pravi život ne trpi preterano zadržavanje na rubovima, marginama u žabokrečinama vremena, pokošenim poljima i opustošenim njivama.

Nikoleta i Ja; sve što se dogodilo na tim nepoželjnim mestima života, dogodilo je Njoj. Nikoleta je bila sve ono što ja nisam, nisam htela ili nisam mogla, a opet je nekako uspela ostati Ja; Ona voli sve ono što volim ja, kao vešta glumica što bi glumila Mene, a Ja živim i predajem se životu da bi ona mogla glumiti – (Mene), maštati, sanjati. I tako nas dve plovimo rekom života, gledamo sva njegova lica, živeći u imaginarnim očima onih koji nisu tu.

Mi smo sanjarke; snovima snevamo stvarnost u svom svetu mašte.

 


Kedar

Published on 18:40, 12/06,2015


 

Sunce je skinulo oreol sjaja i polako se spustilo usred jezera, velikih kao more.

Mašta mi zatreperi i misli krenuše nečujnim koracima za blagom otrgnutim od zaborava po podzemnim hodnicima u kojima čovek može lako zalutati, kao u šumi.

U sanducima od drveta smokve misirske sijaju amfore pune šalibona – vina koje se čuva za asirske kraljeve, a pije iz roga jednoroga.

 

Vetar struji kroz pukotine zidova i stropa, a ja u zbrkanom zvuku razaznajem glasove, duboke i zanimljive, kao da vazduh govori; čujem puno pitanja, tvrdnji i odgovora ...

 

Kadrovi nailaze naglo, na mahove i ističu se kao skerletna slika na abonosovini. Iza teških, ljubičastih zavesa je mala dvorana, kao predvorje velike dvorane koja se ukaza kroz pomračinu obasjana stotinama zlatnih svećnjaka. Puna je visokih stubova kojima se gornja polovina gubi u senci; nižu se jedan za drugim u svetlom isparenju, a u dnu te ogromne dvorane prostor se otvara - iza, napolju se dižu kedrovi čija se masa crni u pomračini.

Tu zastadoh, u senci velikog kedra, dok misli nestadoše u razgranatoj krošnji da potraže odgovore.

 

Napolju je nebo crveno a zemlja crna. Dan se polako gasi i uskoro će zavladati duboki mrak.

Noć je tiha; mnogobrojne zvezde trepere, čuje se samo šuškanje tarantula u prolazu.



Osamljenik

Published on 20:25, 12/04,2015



Oblaci se skupiše sa jedne strane sveta pa jedna velika senka, prozračna, prirodna, ukaza se na zemlji kao da se sam đavo raskrilio nad krajem.

On, sklopljenih očiju, uživa u svojoj nepomičnosti, opružen na asuri od lijana. Ona mu se čini meka, sve mekša, tako da dođe kao dušek; kao lađica a po njoj voda klokoće.

 

Morske daljine su pustopoljine, ostale bez odgovora i bez tragova, a u iskrama svesti odzvanjaju reči nekadašnjih razgovora, leluja poznati, pređeni, put ...

 

On se ljulja u asuri i sanja da je na lađi, gonjen vetrom između dve strme obale kanala. S vremena na vreme mlak dah dopire do njega. Žubor talasića postaje sve slabiji; dremež ga hvata i on tone u san, ..., a ona senka se opet pojavljuje ....

 


Prvi sneg

Published on 13:07, 11/24,2015


Sunce je postalo begunac, dok je novembar konačno, posle dugog i toplog miholjskog leta, pokazao svoju pravu ćud.

Prvi sneg.

Ništa mi ne može izmamiti osmeh kao prvi sneg. Skupljam posvuda rasutu sebe oko toplog radijara, šćućurena tihujem, dok se kroz prozor pruža hladan pogled na paperjaste pahulje snega koje prekrivaju nepomičnu zemlju, automobile i ogolele grane velikog drveća. Nisam za pitanja, a ni za odgovore. Tišina prija. 

A i hladnoća.

Na rubu tišine želja bezglasnog života grad je dobio novo ruho.

 

A onda se sneg istopio.

Vetar nečujno duva, a kiša rominja sopstvenim uznemirenim kapima. Polako, mislim, biće još snega, zima još nije došla.

Danas hladno i miris snega sa okolnih planina sa slabom kišom ....

 


Vreme

Published on 21:39, 11/18,2015

 

 

"Počinjem da verujem u svoju zvezdu: vreme se pokvarilo!

Kako vuče zemlja na kojoj se čovek rodio."

M.A. Bulgakov

 

Vreme odbrojava poslednje lepe dane miholjskog leta, priroda nas je podarila produženim uživanjem. Za koji dan skloniće se rudne zore kasne jeseni i zaigraće magle na našim prozorima, sačekujući tako novi dan, sprečavajući pogled da gleda u daljinu koju želi videti.

U skučenom polju vidljivosti, prostoru naših nedosanjanih snova mi smo ipak svoji na svome iako su tokovi života otišli svojim putem, protiv naših želja. Lep je osećaj sentimentalnosti kojeg se ne smemo odreći kakvo god vreme bilo. Izdvojen iz sveta mašte samo tako se može osetiti trenutak blaženstva, ovde i sada, u realnom a ne u izmaštanom svetu.

Realni svet, mutan i teskoban, mračan i preteći, ako se obasja iskrenom svetlošću prave ljubavi može sve kišne, maglene dane hladne jeseni pretvoriti u svetle, prelepe suncem obasjane dane u nama.



Ružičasti flamingos

Published on 12:39, 11/12,2015

  
 
 
U neka rana proletnja buđenja, kada su jutra još bila mokra od rose, duboko smo udisali zoru i polako ispijali dan, gutljaj po gutljaj. Polako, jer znali smo da postojimo i posle mesečine i mraka bez nje.

I upravo ti škrti tragovi setnih svitanja obavijenih tajnovitom maglom titraju u mislima poput neobičnog ljubavnog plesa ružičastih flamingosa – nekoliko koraka u jednom smeru, pa nazad! Onda sledi klimanje glavom levo – desno, šepurenje a završava se poskakivanjem.

Da, svo moje sećanje ima kolektivni karakter, kao što ga ima i ovaj čudni balet tih retkih ptica iz Kamaraga, ružičastih flamingosa koji uprkos svemu tome ostaju verni jednoj partnerki.


Komad plavog neba

Published on 10:42, 11/11,2015

 

 

Park posmatran sa prozora moga stana izgleda kao velika pozornica. Drveće se krošnjama ocrtava na plavom nebu prošaranom sivom bojom oblaka. Jaka svetlost obasjava klupe, ljuljaške, klackalice, svetiljke i staze. Smena svetla i sene izoštrava perspektivu koja veliča prirodnu raskoš i  bogatstvo boja i pogleda. Vetar se igra u krošnjama i nosi preostalo lišće, nežno ga spušta na tlo. Promiču boje, a lišće šušti pod nogama šetača. Jedan zaljubljeni par se zaustavlja da se poljubi.

 

U senci zgrade stoje oni, uvek zajedno. Golubovi. Ima ih i na krovovima. Ptice u letu u daljini izgledaju kao male mrlje na nebu koje se gubi na horizontu koji nestaje u magli uvlačeći pogled u veštački beskraj u kome se ne vidi granica mašte i stvarnosti.

 

 

Gde je stvarni svet?

Tamo gde i komad plavog neba.


Ljubav jesenjeg doba

Published on 11:46, 11/03,2015

 


Između redova grčeva, lucidnosti i neke mentalne magle koja se povremeno podiže provuče se život, a mi hodamo poput mesečara dok vreme prolazi.

 

Jesenji dani su uglavnom sivi i mokri, kada gotovo više i nema lišća na drveću ni svetlosti na nebu. Loše raspoloženje ljudi se povećava s lošim vremenom, na ulicama ljudi progutani kaputima, šalovima, rukavicama, poslom i životom i puni mržnje prema svetu.

 

Pa se pitam, postoji li ljubav jesenjeg doba?


Zapis 21

Published on 16:55, 10/30,2015


 

Iako su ljudi različiti po svojoj prirodi, njihove samoće znaju ličiti jedna na drugu.

 

Zašto?

 

Kad se jednom u životu pomeri, kad promeni mesto boravka, čovek se prestane vezivati za mesta i ljude jer postaje svestan da nikada više neće moći živeti u istom mestu, na isti način.

Druga mesta i događaji nas promene i sasvim je sigurno da bismo bili stranci u svom starom životu, tuđinci u tim napuštenim mestima...

 

Društvo je postalo mravinjak pun napetosti i mržnje, predrasuda i gorčine koji se zaoštravaju.

Tako to počne, prvo postaneš izbeglica iz stvarnosti u svom svetu mašte, zatim izbeglica iz mesta, a ustvari sve vreme si izbeglica iz života.

 


Nošeni vetrom

Published on 14:25, 10/21,2015

Ne bojim se vetra,

vijugavog dugog puta

ni poruke Velikog Medveda

koji nikada ne zalazi

za horizont 

 

Prevladaće baršunasti glas

Vetra

i on će nas nositi

bez karte i takse

za Galaksiju 

 

U zvezdanoj struji

izgubiće se

miris mrtvih godina

samo će cilj zadržati smisao

kome težimo

 


Zapis 20

Published on 09:59, 10/14,2015

Juče su se oblaci razišli i nebo se razvedrilo pa sunce više nije škrtarilo na svojim još uvek toplim zracima. Ponovo se šepurilo na nebu dominirajući. 

Ta žena je bila čvrsta i lepa kao statua. Divila sam joj se od prvog trenutka, od našeg susreta. Bila je našminkana i imala je mnogo maskare na trepavicama, izrazito krupnih očiju, usta namazanih crvenih karminom i sve bi to na nekome drugom izgledalo vulgarno. Ali ona, ona je izgledala predivno, kao da je rođena sa tom intenzivnom šminkom koja je pridodavala još jednu nijansu njenoj lepoti.Naučila je da podnosi poraze šta god to značilo i da živi unutar svoga mehura patnje, ona koja je nekada bila tako vesela i raspoložena devojčica .... 

Danas nema sunca. Duva jaka košava, suva kao harmatao. Sunce i kiša se smenjuju...

 


Uvrnuti pogled

Published on 14:21, 10/12,2015

 


Posmatram
Vreme je promenilo svoju brzinu. Događaji se nižu, smenjuju jedan za drugim u nezaustavljivom vrtlogu vremena, izgleda brže – puno ih je , ... , a onda se sustižu. Ne bi, navodno, hteli biti onaj drugi, a sustižu se, prestižu i od siline potiru.

Mnogi se u tome ne snalaze. Vir ih guta, izbacuje iz svog središta povređene i gura na stranu.

A neki se nikada i ne vrate.
Što se tiče njihovog sopstvenog  sna, on se srušio u tom jednom trenu, kao da ga je pogodila munja koja je blesnula iz vedra neba raskomadavši ih na sitne deliće koji ništa više nisu značili i ugurala do dna tog vrtloga ne ostavivši ni toliko vremena da se stvori prah koji bi se mogao raspršiti u vazduhu, nejak i bezličan, posle čega bi se mogao slegnuti na ko zna kom nevažnom mestu u vidu beskorisnih minijaturnih čestica koje nemaju nikakvu vrednost i do kojih nikome nije stalo; ni toliko, sve je vir progutao.


Ludi stil patnje

Published on 15:00, 10/08,2015

Marijači su svirali do ponoći, a jutra su se budila sa osećajem duboke praznine.

Izgubljene frekvencije. 

 

Život je nesigurna lađa na varljivim talasima uzburkanog mora, jureći kroz sve opcije i krajeve negde se i nasuče.

Nema pravog načina i ne dobijaju se sve bitke u životu.

Zato i postoji taj ludi stil patnje sa čudnim pogledom u očima.  

 


Danas samo (pri)sećanje

Published on 14:58, 10/05,2015

Poslednji trzaji leta u ranoj jeseni (mada se nikada ne zna kako će biti sa „miholjskim letom“). Sunčevi zraci su izgubili svoju jačinu, ali još uvek su tu podsećajući na leto. Danas nisam mislila ni o čemu, samo sam se sećala leta. 

Sećanje

Terasa je okrenuta ka moru; vetrić piri i rashlađuje vrelinu koju stvara užareno sunce. Stojim i posmatram talase kako zapljuskuju obalu. Isprva mali, kasnije sve veći i jači, razbijaju se na pesku, jednom i drugi put, onda opet iznova. Približavaju se uz preteću grmljavinu, a onda se sudare sa obalom. Snažan prasak i rasprše se u mnoštvo bele pene.U more su se vraćali pobeđeni, nadvladani i poniženi, vukući se poput ranjene životinje; iznova i iznova, pa sve opet ponovo...Stojim na sigurnom mestu. Sada vidim i galebove; kriče i zaleću se ka ribama, rešeno i odlučno.  I sunce nemilosrdno prži zemlju. Priroda kao da se zaverila i urotila. Čak su i na drumu uz obalu pištale automobilske sirene. Vreme je ličilo na beskrajni tunel u kome su odzvanjali , odjekivali svi ti zvuci, mešajući se i stvarajući zaglušujuću buku... 

 

Ali,

Ako bi more prekrilo kopno

i ako ljudi više ne bi bilo,

ni onih galebova, ni buke automobilskih sirena, ni ...

Zavladala bi tišina. 

 

A da li bismo sebi mogli oprostiti takvu tišinu? 

 


1 2 3  Sledeći»