Prisna distanca

Published on 12:14, 02/16,2017


On
Tabla i slova premetaljke. Tankim prstima nežne ruke gura jedno po jedno slovo, traži im mesto u složenoj kombinaciji koju drži u glavi. Nastoji ispisati sva njihova imana i sva filozofija se sastoji u tome da jednu postavi po vertilali, drugu u horizontalu, a sve ostale će unakrsno ispisivati...
 
Ona
Leži u širokom francuskom ležaju i čita poruku iz nedavno dobijenog buketa cveća "ansambl 101 ruža".
ZA NOVI POČETAK!
Bio bi to divan poklon za Dan zaljubljenih da poruka nije štampana iz kompjutera, bez potpisa, bez pošiljaoca, obična anonimka.
Kukavičluk. Banalna anonimna melodrama. Početak može biti nov, ali sve ostalo je ostalo po starom. Nije li podlo i licemerno javno napraviti jedan izbor, a cveće slati tajno drugoj?
Izbor je potvrdio jednu određenu istinu, sada više nema sumnje, pa ni mesta za filozofiranje o tome.
 
Put se osuo, a misao nije dohvaćena. 
Možda je put prestao ići njemu zato što je podivljao od neodređene patnje napravio izbor kao kompulsivni detektiv koji juri za senima spolnih žlezda. Mlada koža je prelepa, tu nema filozofije.
Koja to hrana, izuzev rakije, tako godi odstojivši svoje mlade godine na ovome svetu? Izbor kralja Davida bila je jedna takva mlada da mu zagreje samrtničku postelju. 
 
Potrošene su rukoveti bezvremenosti i poverenje koje mu je dodeljeno sa neiskazanom lakoćom. Njegov potez za "novi početak" je bio nemaštovit, bez ključne ideje kako dalje, sa naivnom i lakomom željom da može po starom. Ništa se nije naučilo iz grešaka i htjelo bi se i dalje koristiti neosnovani kredit poverenja. Za nju je trebalo imati stila, mašte znanja. Ona mlada putenost koja je pristala biti zamena će istrpiti banalnosti, ali žena poput Nje, ne! Bliska razdaljina se pretvorila u prisnu distancu.
 


Puls

Published on 14:24, 02/06,2017

Tišina pulsira ritmom otkucaja srca. Čijem ga. Srce. Čujem i nju. Tišinu.Ali, ko je u stanju da pronikne u fini mehanizam krvotoka, kolektivnu svest i pojedinačnu volju? 

U sebi osećamo sve zakone prirode, a potčinjavamo se zakonima kolektiva.


Zimska slika

Published on 18:13, 02/04,2017

 

Danas je bio divan dan, dražesan zimski, tako kratak, tako kratak. Sunce je sijalo, željno, sneg se otopio, a devojke sa crnim uvojcima, negde u selu, su plele priglavke. Da je leto, plele bi one mirisne korpice od svežeg, poljskog cveća. Jelenka i cvrčka još nema u našim krajevima ili ima, samo skriveni kuju neku zaveru.
Ja sam njušila dah borovine u vetru, kao indijanski ratnici, osluškivala zvukove iz prirode poput zeca i posmatrala decu. Dečak i devojčica su se rvali pored ograde od kolja, preplićući se isto tako u međusobnom zagrljaju. A nekada su tako divno sanjali o sreći.
Svet je star otprilike dve milijarde godina, a naša zemlja, planine i mi, ...  jesmo li i mi?
Čudne ptice kruže iznad naših reka. 

 


Srce

Published on 20:53, 01/29,2017

 

Kist klizi po papiru, po belom nanosi mastiljavo crveno, razliva se sveprožimanjem, teče sipko kao transfuzija krvi, kao talasaste imenice koje označavaju čistotu.

Svoje srce nosim kao krunu. 
 


Greška u našim zvezdama

Published on 21:11, 01/28,2017

 

 

Život je knjiga u kojoj je sreća ispisana sitnim slovima. Ta je knjiga prepuna izmišljenih priča. Nikome ne bi koristio pokušaj otkrivanja da li se u svim tim pričama kriju činjenice.

Takvi pokušaji štetili bi ne samo mašti već i samoj važnosti izmišljenih priča.

 


Prva i Druga

Published on 00:35, 08/27,2016

Prva

Koža je prepreka
potkožnom dodiru
(prolaznika na ulici)
kabanica duše
i tek razodevajući je
može nastati 
odjek
u koralnim stenkama
krvotoka
bliskih nam ljudi
 
Druga
Zvezdani greben
izvan domašaja svesti
zupčanik je
života


Miris Livada

Published on 18:41, 08/03,2016

 

Slika koju gledam prikazuje jedan stočić za kafu od lakiranog drveta i četiri drvene tapacirane naslonjaće umrljane svetloljubičastim i smeđim, kafenim mrljama, kao loša imitacija Rotkovih slika, neoriginalni modernizam. Iznad vrata je crvena svetlost. ...

 

To je Grad. Grad je veliki, a Livade su male; ali je nebo iznad njih veliko. Zapravo, velike su Livade, u njima se osećam sasvim drugačije, osećam sebe u sebi, osećam da imam dušu i volim sve što vidim. Čovek je tu više čovek, drugačiji mu je pogled. I reč.Tu se bolje spava, misli i lakše se ustaje.

Sve što vidim i čujem je Priroda. I ja sam Priroda, kišni oblak što natapa cvetnu Livadu, vetar u plodonosnim krošnjama i prvi jutarnji zrak sunca u kome se istaču kapi rose i otvara novi dan.

Ja sam Priroda, Ona koja pamti sva vremena koja su prošla Livadama i ravnicama i sva nevremena, muke i njene oluje.

Ja sam priroda, Ona što spaja male Livade i pripadajuće im veliko nebo.

 


Zapis 23

Published on 20:36, 05/19,2016


 

Rekao je.

Neko je izrekao

Da se zarekao

...

A onda se odrekao

 

***

Dopustili su da zavlada šutnja.

***

 

Prorekao.

Prorekao kao prokockao.

 


Luka snova

Published on 15:12, 05/08,2016


Noć je došla i sa sobom donela Mesec. On se spustio na vodu ogledajući se u njenim dubinama. Voda je svetlucala kroz duge stabljike svetlozelene trske, dajući mu znak da priđe. On se svuče kroz trsku i polegnu kao malo dete a ona ga celog obgrli.

Na obali je bio privezan čamac smešten usred trske u svojoj uvali iznad koje su johe i vrbe stvarale zeleni svod.  Nit koja je držala čamac bila je omotana oko stabla jednog retkog drveta. Bilo je to neobično skrovište koje se nije moglo otkriti ni sa reke ni sa obale.

 

Na putu  ka snovima postoji jedan čamac privezan za obalu koji čeka nas, samo nas bez posade, koji nas zove da ga pronađemo i kaže: uđi u svoje snove.

Pusta magična svetlost vodi nas tamo gde do sada nikada nismo bili . Neko je već spremio dekor, a čamac nas sam vodi pripremljenim tragovima koji neće dozvoliti da zalutamo.

 

Treba samo da krenemo ...

 

 


Moj Čovek

Published on 18:54, 04/30,2016


Čovek o kome sanjam biće onaj koji će u meni voleti ženu koja nije ovisna o njemu kao što su sve druge, a ja ću voleti način na koji on voli.
 


Ganutljiva naslućenost

Published on 14:56, 04/29,2016


Napolju je padala jaka kiša koja je poput grada poskakivala na tvrdoj zemlji. 

Prostorija je blještala. Tamnosmeđi bajcovani sto bio je prekriven belim stonjakom i postavljen za dvoje. U sredini je gorela dekorativna crvena sveća. Vosak je čujno izgarao i topio se. Zvuk pucketanja sveće mešao se sa tihom muzičkom pratnjom.

U sobi nije bilo nikoga, a ipak se osećala Njihova prisutnost i snažna povezanost koja je uranjala u bezbrižnu ganutljivost trenutka.

Osećalo se da pripadaju zajedno.

 


Mesečeva postelja

Published on 19:57, 03/19,2016


Proleće, moje omiljeno godišnje doba. Volim kad me opija miris prvog cveća, kad božuri razviju svoje loptice u azalejama među ružama i drže ih uzdignuto kao ponosne glavice.


Mogla bih tada videti tvoje obrise dok mi prilaziš koracima valcera, ponesen zanosom i onom varljivom srećom koja nastaje u susretu muške sujete i ženskog lukavstva, kako plešemo opijeni mirisom ljubavi a na horizontu noć rasprema mesečevu postelju.


Dohvatio si mi Zvezde, želim i Mesec.


I čini se da priroda buja i raste dok jedna veličanstvena žena koju su mnogi želeli neočekivano daje jasan znak. Zelja i zapovest.U dalekim zvezdama i mračnom žbunju nema svedoka bezgranične sreće pomešane sa snovima. Venera podgreva strasti, pa one planu stvarajući jedan novi svet magnovenja, opojne i kratkotrajne sreće koja iščili već do jutra.

 

 


Priroda proleća

Published on 22:59, 03/11,2016

 

Živeti svoj život

Koračati ne obazirući se

Goreti u žaru stvaralaštva

Stići tamo gde niko pre nije

 

Ja sam priroda.

Ja sam ona što opija te mirisom svežeg vetra sa visokih planina, poji kišom i otima vremenu.

Ja sam proleće, ja sam njegova ćudljiva priroda, njegova suzdržana pobuna, osetljivost skrivena u tankoćutnosti, naoko varljiva i promenljiva, skrivena u nabujalim pupoljcima cvetova divlje trešnje koji će tek otkriti svoju lepotu. Ja sam ona što odlazi sa lastama a vraća se sa rodama, uvek iznova rođena.       

Ti me znaš, ja sam ona što proviruje iz zemlje sa krunicama visibaba i kukurijeka, tvoja ćudljiva tajna skrivena u slabašnom suncu zatečenom u golim krošnjama, nepredvidivim kišama što velom magle obavijaju puste ulice. Ja sam ona kap rose na tek probuđenoj travi.

Ja sam proleće.

Tečem tvojim koritima, plavim kožu koja treperi na vetru čuvajući svetost vrline i čednost nutrine. Ja sam u onom delu tvoje duše gde su smeštena sva moja imena koja samo ti znaš, a odazivam se samo na jedno.  

Ja sam Proleće.

Ti me znaš.

Ja sam tvoja hirovita priroda.

 


Horizont

Published on 14:27, 03/11,2016

Kišno skiciran dan

pod pojasom oblačnog neba

nisko pala magla;

soba u oblacima,

njena spavaćica otkriva ramena

šapati donose mir

prefinjeni osećaj prisutnosti

pripadnost  vremenu dolazećem

divlji ples i muzika

uz koju se vode deca i pravi ljubav

na stalku života dodiri vremena

u harmoniji je bogatstvo jedinstva

daleko od stvarnosti

visoko, visoko  ... 

 


Mirišljave note

Published on 22:42, 03/03,2016


 

 

 

Negde tiho, kao lupkanje noktima na ivici čujnosti, javljaju se zvuci glasova daljina, pomešani od godina prošlih i godina budućih, nerazumljivi.


Svira ona dobro poznata muzika ispisana notama od ruža koje si mi brao; miriše na tebe.


Idem za tim sićušnim zvukovima kroz odaje vremena i pri svakom koraku zastajem, ponovo osluškujem, ali kao da nisam dovoljno brza, izmiču mi prividi, stalno su u drugoj odaji i uvek daleki ...

 


Nerođeno sutra

Published on 10:42, 02/28,2016


 

Ono što je juče bila nabujala reka koja se preliva iz svoga korita, već sutra možda neće biti ni voda ni matica na tom mestu, ni zvuk ni reka, jer od juče do sutra život teče i sve se dešava  omeđeno smrću, a to sve znači samo jedno, da tek juče smo postali, a već sutra nas neće biti.

 

Zato sebe hrabrim danas, jer sutra mi možda neće trebati ni nada ni uteha.

 


Gospodar svoje sopstvenosti

Published on 14:50, 02/25,2016

Kad bi čovek mogao ne postati robom svojih strasti ili plenom svojih čula, postao bi gospodarom svoje sebičnosti i sav bi bio predan samo svome radu, a mašta bi postala igračka u njegovim rukama.

Puštam mašti na volju.

Razvlačim tren, što je celi život moj, u beskonačnost, mimo svih zala ovoga sveta i pretačem u život svetlih misli kojima se ne nazire kraj, jer je njihov život veći i od Svemira  i dublji i od same sreće.

Misao je ideja, je besmrtna.


Mi drugi

Published on 09:07, 02/24,2016

MARTA: Majko, je li istina da morski pesak peče stopala?

MAJKA: Nisam bila na moru, ali kažu da sunce sve spali.

MARTA: Kažu da spaljuje čak i duše, i da od njega tela postaju blistava i prazna.

MAJKA (prene se): Je li to ono o čemu sanjaš, Marta?

MARTA: Da. Ne mogu više da se borim sa ovom dušom i moram da nađem zemlju u kojoj sunce sažeže pitanja.

Albert Camus, ''Nesporazum'' (Le Malentendu)
(1944)

Kad vidiš sjaj u oku mome, ne, o ne, ne pomišljaj, to u njemu iskre zvezde dok ja osmišljavam novi svet, drugo izdanje.Odavno je naslućivana improvizacija, reči ispoljene na javi nisu bile iznenađenje, ta epika sovuljaga i ježev humor... Vreme će u drugom izdanju imati pravo na mešanje u sve, osim u ljubav.

 


Ulice

Published on 12:19, 02/20,2016


 

Odlasci započinju tako što kreneš iz one tvoje stare kuće koja pamti uspomene, uzanom i krivudavom ulicom koja prepoznaje bat  tvojih koraka, a sve se gubi u daljinama gde nestaje njihov oblik i ime.

 

Za nekih tišina u noćima letnjih vrelina i misli znaju odlutati ulicama, provući se kroz niske polumračne prolaze, napuštene parkove, mračne uglove između zgrada pored zadimljenih kafana, prljavim i zapuštenim sokacima, tamo gde nikada niko ne čisti i ne odvozi smeće...

A neko je tu ostavio svoje vreme i probdevene ugarke sna.

 


Nekako s proleća

Published on 20:00, 02/15,2016


Bilo je proleće.

Jednom davno sam, za ranog prolećnog dana sa puno sunca pod vedrim nebom, stajala uzvišena nad senkom koja se primicala u stopu sa dodirom mojih nogu.

 

Opet je proleće.

I glasan prasak praznine u krugovima iluzija.

Pod mojim nogama, ispod tvrde staze kojom hodam, čujem romor onih najdubljih sećanja, šapat nekih glasova i kao da me neka ruka dotakla za rame. Čujem glas koji izgovara moje misli.

Još neko je tu.

Beskrajno prostranstvo misli, a mi se uvek nađemo oko jedne iste.

Kad tokovi života toliko navlaže zasejana polja emocija, ali ne toliko da ih odnesu, onda je sve uredu,a kada se njihov odnos poremeti onda i život presušuje.

Tako je bilo oduvek i tako će biti sve dok ljudi toliko ne ovladaju svojim međusobnim odnosom da ga mogu okrenuti u svoju korist.

 


Pogled

Published on 13:47, 02/10,2016

Svaka pomisao čovekova, kao i sva dela njegova, sve slike životom pregaženih predela sa pripadajućim vijugavim putevima i preprekama na njima, sve što ga održava i podiže i sve što ga mori i ubija, sve ono o čemu sanja, misli i mašta, a to obično ne biva, sve radosti i tuge i sve kiše i poplave, lebdi u očima jednog pogleda, kao ona ćudljiva tajna koja se ne može sakriti.

Pogled oslikava ljudsku sudbinu obličjem slika nemuštog glasa u povorkama. On je tumač istančanog i bolnog ljudskog iskustva izniklog iz temelja njegovog bića. Iskrsavaju događaji nemi od bola, sami od sebe, viore bez poziva i povoda i ispunjavaju neki bezimeni nemi prostor  čula u svesti; gutaju svetlost koja se gubi u njima i stvara osećaj lomljive prolaznosti.

Takvi pogledi zaokupljaju posmatrača i odnose sa sobom svu njegovu pažnju u naročiti svet ćudljivog lika.

 


Oličenje mašte

Published on 13:05, 02/01,2016

Bio je to jedan od onih lepih zimskih dana koji mirišu na sneg i borovinu. Čitavo jutro sam provela na proplanku, kose raspletene koja je viorila na vetru, a u koju se zapleo njegov glas. Nebo je bilo vedro, sunce sjajno.  Kobac je kružio nad bregom, visoko, visoko u samom plavetnilu.

Pojava njegovog nepostojećeg glasa u vidu nevidljivog naratora , govorila je da želi da pričamo o (...).Znala sam da je to njegovo sitno lukavstvo, pitanje koje vešto postavlja da bi svoju radoznalost usmjerio ka tome da sazna u kom polju su smeštena moja razmišljanja i gde je ta  granica između čudnovatog sveta mašte i stvarnosti. Nisam htela da moj pogled otkrije neku prostačku bezbrižnost koja bi se pojavila kao nerazumno zadovoljstvo svojim životom u svetu mašte,  ali ni grubost i izmorenost  kao kod onih budala koji su zadovoljne svojim životom u izvitoperenom svetu stvarnosti. Znala sam da sam zadovoljna svojim specifičnim stanjem u kome sam kombinovala i dozirala upliv ovih setova jedan u drugi, njihovo mešanje i preplitanje: ćutala sam.

A onda je on, glasom nepostojećeg naratora, počeo razvrstavati moje misli:“ovo je tvoje, a ovo mašta“, razdvajao ih je kao blizance koji se svađaju oko pomešanih klikera. Sva ta zapažanja su mi delovala ponekad detinjasto a ponekad bistro, pa bi me onespokojavala jer mi je dolazilo da poverujem kako se moja ličnost, odvojivši se od mene, naselila i  sjedinila sa svetom mašte, a mašta uselila na njeno mesto, pa sada delujem potpuno nestvarno u oba svoja otelovljenja, a glas nevidljivog naratora nas raspoređuje onako kako treba i tamo gde treba, jer me je upoznao bolje nego što sam sama sebe poznavala.


Pobuna duše

Published on 20:33, 01/25,2016


Kad se stavim u službu neželjenih misli, teskobe počnu navirati niotkuda, nasrćući pravo na mene, kao da sam u prolaznoj odaji sa dvoja vrata u kojoj se događaju košmarni snovi, a ja ih, amorfne, podupirem ramenima svoje uzaludnosti, grčevito tražeći znak slabašne svetlosti zore  i brbotavog  šapata senki da označe izlaz.

I onda pobuna duše, uvek stvaralačka, stvara prasliku nekog novog sada  (ako nije stvaralačka, onda je tek uznemirenost) ... i potreban je osmeh da pročisti atmosferu i umiri.

 


Lirsko hodočašće

Published on 20:01, 01/14,2016


Uliv: Sat otkucava jedno vreme za koje ne znam da li je (i) moje.

Vreme: U jednom čudesno opaženom vremenu rasklapam mehanizam nečega, na ravnodušnoj površini postojanja, pa od izgleda do izgleda, na magistrali metamorfoze, pratim tokove života.

Instinkt:  Nešto nagoveštava

Osećanje sveta: Preterana rasprostrtost naših usitnjenih ličnih vremena između nastanka i nestanka onemogućava njihovo prožimanje. Tu smo negde u međuprostoru započetog vremena i njegovog toka, opasani u otuđenosti, zidovima odeljeni od nepodnošljivosti, u zonama dobrovoljne osame. Nepodnošljivost je način na koji ona kvasa i raste i sistematski pritiska na nas.

Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša. (BP)

Sat i dalje otkucava. Pratim svoja pomicanja.

Teskoba: Teskoba je okoštavanje života unutar zidova lavirinta, učahurenog u uzaludnost odluka. Jedna odlučena uzaludnodnost je ipak spasonosna, ona je nada za nove odluke.

Izliv: Ona zajednička energija nekud se transformisala u nesigurnosti, otekla u nepoznato. Vreme između nastanka i nestanka traži novo prepoznavanje.

 


Opetovanje

Published on 20:40, 01/12,2016


Kada dođu takvi dani da ti svako jutro bude kao juče, svaki mesec nalik prethodnome, a godine propadaju kroz prste poput pleve; godišnja doba, umesto da se smenjuju, počnu se u nedogled ponavljati, pa svakodnevnicu pretvore u jedno razdražujuće, dosadno opetovanje već viđenoga i preživljenog, postajemo tužni i beznadežni u iščekivanju nečega za šta ne možemo naći pravo ime, a jasno ga vidimo u svetu svoje mašte.

 

Onda se vremenom, neprimetno i tiho otuđujemo od te stvarnosti u beličastoj izmaglici koja deli javu od želja i očekivanja mučnim iščekivanjem, u kojoj se više ne razlikuju svoje od tuđih uspomena, razdeljenih neodmerenim kruženjem dvosmislenosti u vremenu zahtevane određenosti i kao veo zaborava počnu prekrivati sećanj.

 

Uspomene tako stare zajedno sa kućom u kojoj nastanismo se.

 

Neprepoznavanje u vremenu ostavi nas učahurene, nedorasle bitnome, zarobljenim u lavirintu neodmerene dvosmislenosti, zauvek potopljene u dubinama života.

Neki drugi, bolji, ostaju na površini, upareni u prepoznatoj smislenosti. Oni koji ne htedoše graditi onu kuću sećanja bez temelja, ne dopuštajući ničemu da ih poistoveti sa razdražujućom stvarnošću -  nisu!

 


Cvrkut

Published on 14:32, 01/08,2016



Stegla hladnoća do nerazumevanja, utihnulo sve osim vrabaca koji cvrkuću negde sa oluka  snegom otežalih krovova. Cvrkuću međusobno pomislih, pa zaćutah i ja u svojoj jednini. Jedno neverovatno zatišje. Samo naviru misli i pitanja. I ne znam otkuda to, ali po glavi počeše da mi se vrzmaju čudne misli koje sam pročitala u nekoj drevnoj knjizi o besmrtnosti starih kraljeva.

 

Prođoše tako mnogi dani u dokolici, u ležernom hodu vremena koje je zbunjivalo i opominjalo na muk.

 

Zaustaviće se vreme u dokolici koja će potrajati i čuće se još nerazumljivi cvrkut vrabaca u njihovoj zimskoj idili i pitanja gde su, na koju stranu odleteše druge ptice, s kim nestadoše i razmišljanja da li su kao i do sada razmeštene pripadajući posvuda?

Neki lagani zimski san još traje.

 

 


Portret prazničnog mirovanja

Published on 17:27, 01/01,2016

 

Samoća zna da prija. Postoji potreba za ćutanjem, za dubokim mirom. To je najbolji način da se srede razuzdane misli, ukrote reči i pripremi se za slušanje. Uplivom u dubinu ćutanja, otvara se široko polje rečitosti, koje daje smisao i težinu našim mislima.

Misli su veo čarolije koja rečima daje boje i note i onu zagonetnu tajanstvenost što nas stalno i iznova vuče i tera da ih raspakujemo i prepakujemo .... pa ih tako raspakovane i zaogrnute tamom noći i ugrejane žudnjom i dodirima tišine slažemo u jedno veliko, zajedničko srce ...



Sazvučje tišine

Published on 16:44, 12/30,2015


Nevidljivim očima pogled luta, kroz sen i blesak u okeanima uzvišenih sazvučja dok srce srcu drugom pozdrav nemi šapuće.

Života tajanstvenog more, prepuno zvezda sa plamom, snom hodi i pohodi poglede bliske jedne drugima.

Vapajem samoća milosrdnu ruku traži da razdreši čvorove čemerom upetljane.

 


Dolina kraljeva

Published on 15:48, 12/15,2015



Ogromna poljana do kraja vidika potpuno je gola i beli se u odsjaju sunčevih zraka od suvog, sitnog peska.  Na horizontu se grandiozno i graciozno, iznad doline, uzdižu piramide.

 

U vazduhu se oseća neka Prisutnost koja kao da govori – ja sam gospodar veličanstvenih dolina; znam tajnu mastaba i piramida u kojima počivaju stari kraljevi; idem hodnicima lavirinta, šestarim iznad doline i mora, u letu dodirujem talase, urličem iz dubina ponora, brazdam peskovite obale, pa brežuljcima dodajem krivine prema obliku svoga tela ...Ali piramide uvek zatičem nepomične.To je zato što čuvaju tajnu kraljeva u sebi.

 

Razmišljam i računam.

More se vraća svojim obalama, magličasta belina talasa nad peskom, karavani prolaze, prašina leti, svetovi se ruše; a moj pogled, kojeg ništa ne može da skrene, ostaje i dalje uperen kroz izmaglicu u neki nedokučivi horizont...

 


Sva lica života

Published on 18:20, 12/11,2015

 

Otimam se lošim godinama i još gorim navikama, drugačijim principima i suludim vremenima, jer pravi život ne trpi preterano zadržavanje na rubovima, marginama u žabokrečinama vremena, pokošenim poljima i opustošenim njivama.

Nikoleta i Ja; sve što se dogodilo na tim nepoželjnim mestima života, dogodilo je Njoj. Nikoleta je bila sve ono što ja nisam, nisam htela ili nisam mogla, a opet je nekako uspela ostati Ja; Ona voli sve ono što volim ja, kao vešta glumica što bi glumila Mene, a Ja živim i predajem se životu da bi ona mogla glumiti – (Mene), maštati, sanjati. I tako nas dve plovimo rekom života, gledamo sva njegova lica, živeći u imaginarnim očima onih koji nisu tu.

Mi smo sanjarke; snovima snevamo stvarnost u svom svetu mašte.

 


Kedar

Published on 18:40, 12/06,2015


 

Sunce je skinulo oreol sjaja i polako se spustilo usred jezera, velikih kao more.

Mašta mi zatreperi i misli krenuše nečujnim koracima za blagom otrgnutim od zaborava po podzemnim hodnicima u kojima čovek može lako zalutati, kao u šumi.

U sanducima od drveta smokve misirske sijaju amfore pune šalibona – vina koje se čuva za asirske kraljeve, a pije iz roga jednoroga.

 

Vetar struji kroz pukotine zidova i stropa, a ja u zbrkanom zvuku razaznajem glasove, duboke i zanimljive, kao da vazduh govori; čujem puno pitanja, tvrdnji i odgovora ...

 

Kadrovi nailaze naglo, na mahove i ističu se kao skerletna slika na abonosovini. Iza teških, ljubičastih zavesa je mala dvorana, kao predvorje velike dvorane koja se ukaza kroz pomračinu obasjana stotinama zlatnih svećnjaka. Puna je visokih stubova kojima se gornja polovina gubi u senci; nižu se jedan za drugim u svetlom isparenju, a u dnu te ogromne dvorane prostor se otvara - iza, napolju se dižu kedrovi čija se masa crni u pomračini.

Tu zastadoh, u senci velikog kedra, dok misli nestadoše u razgranatoj krošnji da potraže odgovore.

 

Napolju je nebo crveno a zemlja crna. Dan se polako gasi i uskoro će zavladati duboki mrak.

Noć je tiha; mnogobrojne zvezde trepere, čuje se samo šuškanje tarantula u prolazu.



Osamljenik

Published on 20:25, 12/04,2015



Oblaci se skupiše sa jedne strane sveta pa jedna velika senka, prozračna, prirodna, ukaza se na zemlji kao da se sam đavo raskrilio nad krajem.

On, sklopljenih očiju, uživa u svojoj nepomičnosti, opružen na asuri od lijana. Ona mu se čini meka, sve mekša, tako da dođe kao dušek; kao lađica a po njoj voda klokoće.

 

Morske daljine su pustopoljine, ostale bez odgovora i bez tragova, a u iskrama svesti odzvanjaju reči nekadašnjih razgovora, leluja poznati, pređeni, put ...

 

On se ljulja u asuri i sanja da je na lađi, gonjen vetrom između dve strme obale kanala. S vremena na vreme mlak dah dopire do njega. Žubor talasića postaje sve slabiji; dremež ga hvata i on tone u san, ..., a ona senka se opet pojavljuje ....

 


Prvi sneg

Published on 13:07, 11/24,2015


Sunce je postalo begunac, dok je novembar konačno, posle dugog i toplog miholjskog leta, pokazao svoju pravu ćud.

Prvi sneg.

Ništa mi ne može izmamiti osmeh kao prvi sneg. Skupljam posvuda rasutu sebe oko toplog radijara, šćućurena tihujem, dok se kroz prozor pruža hladan pogled na paperjaste pahulje snega koje prekrivaju nepomičnu zemlju, automobile i ogolele grane velikog drveća. Nisam za pitanja, a ni za odgovore. Tišina prija. 

A i hladnoća.

Na rubu tišine želja bezglasnog života grad je dobio novo ruho.

 

A onda se sneg istopio.

Vetar nečujno duva, a kiša rominja sopstvenim uznemirenim kapima. Polako, mislim, biće još snega, zima još nije došla.

Danas hladno i miris snega sa okolnih planina sa slabom kišom ....

 


Vreme

Published on 21:39, 11/18,2015

 

 

"Počinjem da verujem u svoju zvezdu: vreme se pokvarilo!

Kako vuče zemlja na kojoj se čovek rodio."

M.A. Bulgakov

 

Vreme odbrojava poslednje lepe dane miholjskog leta, priroda nas je podarila produženim uživanjem. Za koji dan skloniće se rudne zore kasne jeseni i zaigraće magle na našim prozorima, sačekujući tako novi dan, sprečavajući pogled da gleda u daljinu koju želi videti.

U skučenom polju vidljivosti, prostoru naših nedosanjanih snova mi smo ipak svoji na svome iako su tokovi života otišli svojim putem, protiv naših želja. Lep je osećaj sentimentalnosti kojeg se ne smemo odreći kakvo god vreme bilo. Izdvojen iz sveta mašte samo tako se može osetiti trenutak blaženstva, ovde i sada, u realnom a ne u izmaštanom svetu.

Realni svet, mutan i teskoban, mračan i preteći, ako se obasja iskrenom svetlošću prave ljubavi može sve kišne, maglene dane hladne jeseni pretvoriti u svetle, prelepe suncem obasjane dane u nama.



Ružičasti flamingos

Published on 12:39, 11/12,2015

  
 
 
U neka rana proletnja buđenja, kada su jutra još bila mokra od rose, duboko smo udisali zoru i polako ispijali dan, gutljaj po gutljaj. Polako, jer znali smo da postojimo i posle mesečine i mraka bez nje.

I upravo ti škrti tragovi setnih svitanja obavijenih tajnovitom maglom titraju u mislima poput neobičnog ljubavnog plesa ružičastih flamingosa – nekoliko koraka u jednom smeru, pa nazad! Onda sledi klimanje glavom levo – desno, šepurenje a završava se poskakivanjem.

Da, svo moje sećanje ima kolektivni karakter, kao što ga ima i ovaj čudni balet tih retkih ptica iz Kamaraga, ružičastih flamingosa koji uprkos svemu tome ostaju verni jednoj partnerki.


Komad plavog neba

Published on 10:42, 11/11,2015

 

 

Park posmatran sa prozora moga stana izgleda kao velika pozornica. Drveće se krošnjama ocrtava na plavom nebu prošaranom sivom bojom oblaka. Jaka svetlost obasjava klupe, ljuljaške, klackalice, svetiljke i staze. Smena svetla i sene izoštrava perspektivu koja veliča prirodnu raskoš i  bogatstvo boja i pogleda. Vetar se igra u krošnjama i nosi preostalo lišće, nežno ga spušta na tlo. Promiču boje, a lišće šušti pod nogama šetača. Jedan zaljubljeni par se zaustavlja da se poljubi.

 

U senci zgrade stoje oni, uvek zajedno. Golubovi. Ima ih i na krovovima. Ptice u letu u daljini izgledaju kao male mrlje na nebu koje se gubi na horizontu koji nestaje u magli uvlačeći pogled u veštački beskraj u kome se ne vidi granica mašte i stvarnosti.

 

 

Gde je stvarni svet?

Tamo gde i komad plavog neba.


Uvrnuti pogled

Published on 14:21, 10/12,2015

 


Posmatram
Vreme je promenilo svoju brzinu. Događaji se nižu, smenjuju jedan za drugim u nezaustavljivom vrtlogu vremena, izgleda brže – puno ih je , ... , a onda se sustižu. Ne bi, navodno, hteli biti onaj drugi, a sustižu se, prestižu i od siline potiru.

Mnogi se u tome ne snalaze. Vir ih guta, izbacuje iz svog središta povređene i gura na stranu.

A neki se nikada i ne vrate.
Što se tiče njihovog sopstvenog  sna, on se srušio u tom jednom trenu, kao da ga je pogodila munja koja je blesnula iz vedra neba raskomadavši ih na sitne deliće koji ništa više nisu značili i ugurala do dna tog vrtloga ne ostavivši ni toliko vremena da se stvori prah koji bi se mogao raspršiti u vazduhu, nejak i bezličan, posle čega bi se mogao slegnuti na ko zna kom nevažnom mestu u vidu beskorisnih minijaturnih čestica koje nemaju nikakvu vrednost i do kojih nikome nije stalo; ni toliko, sve je vir progutao.


Ludi stil patnje

Published on 15:00, 10/08,2015

Marijači su svirali do ponoći, a jutra su se budila sa osećajem duboke praznine.

Izgubljene frekvencije. 

 

Život je nesigurna lađa na varljivim talasima uzburkanog mora, jureći kroz sve opcije i krajeve negde se i nasuče.

Nema pravog načina i ne dobijaju se sve bitke u životu.

Zato i postoji taj ludi stil patnje sa čudnim pogledom u očima.  

 


Danas samo (pri)sećanje

Published on 14:58, 10/05,2015

Poslednji trzaji leta u ranoj jeseni (mada se nikada ne zna kako će biti sa „miholjskim letom“). Sunčevi zraci su izgubili svoju jačinu, ali još uvek su tu podsećajući na leto. Danas nisam mislila ni o čemu, samo sam se sećala leta. 

Sećanje

Terasa je okrenuta ka moru; vetrić piri i rashlađuje vrelinu koju stvara užareno sunce. Stojim i posmatram talase kako zapljuskuju obalu. Isprva mali, kasnije sve veći i jači, razbijaju se na pesku, jednom i drugi put, onda opet iznova. Približavaju se uz preteću grmljavinu, a onda se sudare sa obalom. Snažan prasak i rasprše se u mnoštvo bele pene.U more su se vraćali pobeđeni, nadvladani i poniženi, vukući se poput ranjene životinje; iznova i iznova, pa sve opet ponovo...Stojim na sigurnom mestu. Sada vidim i galebove; kriče i zaleću se ka ribama, rešeno i odlučno.  I sunce nemilosrdno prži zemlju. Priroda kao da se zaverila i urotila. Čak su i na drumu uz obalu pištale automobilske sirene. Vreme je ličilo na beskrajni tunel u kome su odzvanjali , odjekivali svi ti zvuci, mešajući se i stvarajući zaglušujuću buku... 

 

Ali,

Ako bi more prekrilo kopno

i ako ljudi više ne bi bilo,

ni onih galebova, ni buke automobilskih sirena, ni ...

Zavladala bi tišina. 

 

A da li bismo sebi mogli oprostiti takvu tišinu? 

 


Priroda jeseni

Published on 22:05, 09/27,2015


 

Ja sam jesen.

Ja sam njena priroda, ona što vetrom nosi spektar najlepših  boja i neštedeći sve obavija, što rominja kapima kiše i svira čudne melodije po oknima prozora, uspavljuje, utopljava, otima tuzi i seti i gleda preostalim sunčevim zracima, dugo, dugo ...

 

Ja sam deo tebe, iskra u oku, munja na nebu, kap u šumskom potoku, brzaku, zrno okrunjenog kukuruza, posečena stabljika na strnjištu u polju, oštra i nakostrešena prema zločastim stopalima koja bi je gazila.

 

Ti me znaš, ja sam ona što vetrom lišće nosi, mekom rukom savija grane i vezuje žito u snopove.

Imam hiljadu imena, odazivam se i na suze i na smeh, mislima vezanim u onom snopu žita.

Ti me znaš.

Ja sam tvoja tajna, ćudljiva i snena, obavijena velom od lišća u korpi od granja što ga je vetar ispleo.

 

 

 

 

 


Zapis 18

Published on 10:09, 09/24,2015

Svakome proleće, kao i leto u svoje vreme, prođe. U zrele jesenje dane, kad se razgrnu mutne zavese neba, tamo u toj pukotini zaživeće ponovo april – beli snopovi svetlosti zgusnuti u cvetove, tepih zelene trave, purpurni oblaci i munja koja uvek sevne iznenada i ko zna odakle.... i tako se produži trajanje one uzavrele životne strasti.

To je čarobno ponavljanje sveg tog vremena uznemirenosti i zaluđenog traženja, izazovnih traganja. Parče proleća usred jeseni, na krilima mašte može daleko odleteti -  i suviše daleko, odneti nas toplinom pod lakim pokrovom apsurda mirnoće. Uranjanje u mladost i lepotu i ponovno poživljavanje svoga proleća, stajanje na toploj proletnjoj kiši koja će izbrisati osećaj prolaznosti ... sve je kao nekada, a reprize su pomalo dosadne. Nanovo osetiti ludovanje mladosti, sve ono što ona nosi, oseća, čemu se nada, čega se boji i kako ljubi, da se zaviti u glavu svakom poštenom čoveku.

Ali on nije hteo da misli.

Misli su bludnice kojima kada se preda čovek bude razdiran, razvlačen u stotine pravaca, bacan malo tu, malo tamo, između razuma i čežnje, saželjenja i strasti ... ništa.Čula se bore toplinom da obaviju sva otkrića u zanosu produženog proleća usred zrele jeseni, sve ponovo pupa i htelo bi da cveta, ali se ljubav više ne uzdiže nebu. Kompromitovala bi se budućnost, kompromitovala užasno po svim kanonima vrline i dobrote. 

„Jedanput je samo čovek mogao osetiti ljubav koja prevazilazi sve, ljubav pred kojom je svet bio samo varnica u dahu vetra; ljubav koja, ma kroz kakvo beščašće, tugu i nemir prošla, jedina ima u srcu mir i veselost i čast. Sudbina je otrgla tu ljubav od njega, otkinula je kao što oštar vetar otkine savršen cvet.“ Džon Golsvordi,  Tamni cvet 

 


Putevi miline

Published on 13:13, 09/17,2015

Svakoga dana, kad sunce zađe, noć se mrakom razlije i osvaja prostor za sebe. Uvuče se taj mrak u sva skrivena i neskrivena mesta i gleda nas očima tišine. 

Noć je topla. Voda se cakli  sjajem mesečine i masom privlači okolinu. Vetar nežno nadražuje njenu površinu, talasa. Mesec je već na vodi. Uzima nekoliko trenutaka krišom ukradenih od vremena, a voda ga talasima lomi i lomi, otkriva njegovim sjajem, potapa pa izranja i pokazuje znatiželjnim očima, uzdiže ga gordog i odvažnog da zagospodari i ovom noći.

Ta potreba vladanja do pipavog igranja mrakom, strasnim prelivanjem iz gustih šuma  u puste livade ispunjavala je u potpunosti svaku noć koja je bila njegova.

A hteo je svaku. Za sebe.

Zatim sledi pad i zalazak za daljine.

Beg i skrivanje. 

Daljine su tuđine. Praznine.

Odzvanjaju jetko, prizvukom laži.

A mesec iznova, nerazumno bezosećajno, igra onu istu svoju igru, ponesen cikličnom ponavljanjem noći ...

Jednu ipak neće nikada imati - onu koju ne dopušta polarni dan!


Kap u moru

Published on 08:54, 09/04,2015

Kako se rađaju boje dana? Gde nastaje i zašto nestaje lepota? Kako se stvara bolji svet?

Da li bi ovaj svet bio održiv bez ljubavi?

Čemu bi se nadalo, za šta borilo, želelo,

čekalo, strepilo, plakalo, veselilo, patilo,

odlazilo,

pa opet dolazilo,

sanjalo noću, a

danju sanjarilo

I šta bi onda pokretalo svet?

Da li bi se moglo verovati?

U bolje sutra!

Da li bi se mogla otkriti lepota? 

 

O ljubavi, veća si od uloge! 

 

Zamišljam

Da sam devojčica u crvenoj haljinici, širokoj, zvonolikoj i da trčim ulicom  pod senkom stoletnjih lipa, pocupkujući ...

Bezbrižno.

Uzimam vijaču i preskačem u trku, prebcujući prvo jednu pa drugu nogu. Kod izloga zastajkujem. Ogledam se. Skupljam nožice, čvrsto, vrtim vijaču brže i preskačem tako ...

Preskačem pitanja,

Stihove, strofe,rime,

Premišljanja, dvoumljenja,

Kolebanja,

Nesigurnost, neodlučnost,

Preskačem odgovore ...

Jer, još je rano

A moguće je biti! 

 

Videćemo. 

 

Gledam

Gledam te,

Vladara zemlje mudrosti,

Gledam taj način na koji se krećeš,

I neodustajanje! 

 

Pitam se

Da li sam nešto pobrkala? 

 

Mislim

Da ne postoji ljubav, život bi bio tek jedan jednoličan trenutak u nizu ...

Kap u moru. 

 

Nadam se

...


Sanjaš li ...?

Published on 09:28, 08/26,2015

Sanjaš li biserne zore u topla letnja jutra. Sunce iznad Avale. I Dunav. Veliku i snažnu reku, kako vodom odnosi sve propale prilike, nedosanjane snove, neostvarene želje. Sve pokušaje, uspone, padove. Izdaje, prevare. Ljubavi kojima smo se davali. I one kojima nismo. Slučajne partnere. Plašljive, neodlučne, posrnule, pogubljene, zlonamerne, lakoverne, ulizice, dvolične. Putnike namernike. Podle šaptače. Gutače. Žderače. Namrgođene pljuvače, jahače magle. Ali i one sa kasnim paljenjem. One kojima savest  uvek naknadno proradi. Kasno. 

Sanjaš li brige i more. Lutanja. Gubljenja. Pronalaženja. I ponovna traženja. Putovanja. Odlaženja i vraćanja. Mene malu, na kuli Milenijuma, sa pogledom na Dunav. Na Kalemegdan, na Beograđanku. Na istoriju, geografiju, na nas. Svaki krik porobljenog grada. Svaku suzu presahlu na izgorelom ognjištu. Sve rušeno, porušeno, sravljeno sa zemljom. I nanovo građeno. Sve prevare, sitne laži i još sitnije ćari. Obmane. Svaki nedostatak slobode i praznine kojima odzvanjaju molitve. Lagume, krtičnjake, podzemlje i nedodirnute svetove. 

Sanjaš li kapi rose u prohladna jesenja jutra. Izlaske i zalaske sunca iznad Istočne i Zapadne kapije Beograda. Puteve. Tokove. Veze. Poveznice. Prečice. Sokake. Brzake. Pobednika. Konjanika. Neznanog junaka! Česme na iskonskim izvorima. Život u kapima. I kapi u životu. Sreće i tuge. Radoasti, mladosti, zanose. Sanjaš li? Sav naš trud. Sve propuštene prilike. Neprilike. Strahove. Praštanja. Kajanja. Ono nikada više. I opet, i ponovo. 

Budne noći i snena jutra. Maglu iznad Save. Padove. Ustajanja. Umiranja i ponovna rađanja. Vodostaje. Izlivene reke u kojima smo se ogledali. Sve naše akcije. I sve reakcije. Zajedničke poduhvate i razdvajanja. Pokušaje. Svaku prepreku na koju smo nailazili. Preskakali. Koje je trebalo i rušili. Sanjaš li obale, reke i mostove. Veze. I opet. I ponovo. 

Sanjaš li svetla u noći i bleštavilo velikog grada. Zaslepljuje li te u snovima. Ili po danu? Vodi li te pravda. Želja, nada, strah od ovog ili onog. Ili razum? Sanjaš li? Sve nerazumne poteze. Tvoje i moje. Svaki gest dobre volje. Tvoj. Moj. Naš. Sve nesagledane mogućnosti. Sve neodlučnosti, neprožvakane situacije a progutane. Zaglavljene u grlu. Svaki gubitak daha. I volje. Zastoje. I opet padove i nova ustajanja.

I kraj. 

Sanjaš li bolje sutra?


Sjaj i beda života

Published on 17:42, 08/16,2015

Tek sada, kada sam sagledala sve posledice toga vremena, shvatila sam da je moj odlazak postao bolna stvarnost, znajući da je to bio, možda, moj prvi i poslednji boravak tamo, oprostih se od svega.

Duša nije papir, kao što ni reči upućene nama nisu grafitom ispisane na njoj, pa da se mogu izbrisati gumicom.

Vrednosti su poput krhke biljke, traže da se paze, neguju i čuvaju, jer jednom kada se pogaze, to se više ne može oživeti.

Neke stvari je teško shvatiti, kada se duboko pod kožu uvuče nepoverenje.Sreća je promenljiva, danas je kiša, sutra sunce, danas nisi sutra jesi ... do juče sam bila omražena, a već danas je nešto drugo.

Uprkos svim čudima koja se događaju, pomolila sam se iza zagušljive stvarnosti ovoga vremena.

Ne samo da sam sačuvala život, već sam postala vladarka jednog novog sveta ...


Možda ...

Published on 14:20, 08/15,2015


 

Bila sam bolno svesna Njega, sve do jagodica njegovih prstiju na mojoj ruci, pa se setih vremena kada sam mu bila naklonjena, kada sam u svojoj devojačkoj zanesenosti bila zahvalna kada bi mi ukazao pažnju. Bio je moj učitelj, moj prijatelj i pouzdanik. Ili sam samo ja mislila da je tako? A ja bih mu i dalje možda bila privržena da ne znam da ...

Ti si žena, ja sam muškarac; kad si ti srećna i ja sam srećan, govorio je.

Bilo je to vreme koje je proteklo kao san. Ne sećam se pesama, ni njihovih imena, iako ih je bilo u izobilju. Moj svet beše u magnovenju, a i to beše jedna pesma.

U nekoj drugoj Reci vremena sve bi bilo drugačije. Možda bih u toj drugoj, srećnoj, Reci i pripala Njemu.

Možda ...

Ali u ovom životu On me je prepustio toj Reci i blizine su ponovo postale daljine. Sve one senke mermernih statua, kipova, spomenika, ozbiljnih i zabrinutih lica okruživale su nebeski svod u poluluku, kao da nadgledaju šta će se tu odigrati.

Strah od tog mogućeg događanja još nije iščezao.

Napolju i dalje odzvanjaju glasovi, propraćeni i pomešani sa zvukovima iz prirode.

 

Jednom smo se pronašli u svetu mašte i naši su se svetovi dodirnuli, nežno priljubili dahom poput vrelog vetra Fena, pa kada bih zatvorila oči mogla sam videti Njegove reči kako klize niz moje obraze i Njegove misli kako obuhvataju moj struk dok mi se približava. U tom laganom dodoru beše toliko slasti, da nisam znala da li da mu se približim ili da pobegnem.

Voleo bih da ponovo budemo prijatelji. I više od prijatelja, prekide mi misao šapatom.

Kad se napokon razdvojismo, ote mi se nespretan zvuk, poput drhtave harfe. On se zakikota, a ja pomislih ...

Možda ...

 


Prljavo kazalište

Published on 12:32, 08/10,2015

Sve nosimo iz detinjstva.

Nismo mi ti koji govorimo reči.

Reči su te koje govore o nama.

                  *Vitold Gombrović 

 

Nikada ranije ljudi nisu toliko puno komunicirali, a tako malo slušali jedni druge ,kao izraz latentnog  nepoštovanja, pa nikada do sada i nije bilo toliko izraženo nerazumevanje.

Za preživeti treba ojačati.

Imati hrabrosti suočiti se sa onim najgorim u ljudima što sokove života zagađuje, truje podlim namerama, dvosmisleno upakovanim celofanom reči.

Oklop.

Čovek godinama pažljivo gradi taj oklop oko sebe koji ga čuva od ranjavanja, od potonuća...Ipak, ne treba se mnogo štititi, tako se postaje potpuno neosetljiv, srce se vremenom pretvara u led, telo u mrtvaca, a život gubi svoje ukuse zauvek.Tako se postaje zombi.

Mržnja se ne može sakriti sladunjavim rečima u tim finim pakovanjima modernog dizajna. Jednoj senzibilnoj prirodi ne može promaći da je uoči, posebno ne kada (ne)voli.

Uzalud vam trud svirači. 


Mali put do neba

Published on 11:25, 08/02,2015


 

Čovek bi da se oseća sigurno, grčevito se bori da se izdigne iz sredine koju je osvojio prljavi urbani šarm. Usponi i padovi. Preporađaju nas. Sve dok se ne postane bitnik. To je scenario života većine ljudi u kome se obespravljeni bore da zaborave mala životna poniženja. Zato je ljubav (nestalni) ideal. Snovi se nikada  ne ostvaruju (ili se retko kome ostvare), ali se neumorno stvaraju, kao uteha, kao način da se prebrode nemirne noći.


Filigran

Published on 10:08, 07/10,2015

U otmenom svetu nepisanih pravila male stvari postaju velike, pa jedan nesmotren pokret, jedna pogrešna reč može upropastiti kako početnike tako i nepažljive ljude.

Glavna odlika lepog ponašanja i uljudnosti u probranom društvu jeste to da oni predstavljaju jednu skladnu celinu u kojoj je sve tako sliveno da svako i najmanje štrčanje smeta. Svi oni koji se bilo iz neznanja, bilo iz nastupa ljutnje ogreše o ta pravila, shvatiće da je u toj oblasti jedan jedini pogrešan ton, kao i u muzici, skrnavljenje same umetnosti čiji se svi uslovi moraju ispunjavati i u najmanjoj stvari, inače ona ne postoji.

 


Bestežinsko stanje želja

Published on 15:09, 07/08,2015

Čovek uvek nalazi hiljadu nepobitnih razloga za svoje postupke, jer ništa nije tako lukavo kao želja. Ona nas ponekada toliko uzdigne da ne osećamo zemlju pod nogama, a nade nas gone kao što su Oresta gonile furije, jer predviđamo hiljadu teškoća obuhvaćenih tim strašnim pitanjem postizanja uspeha. Tako počinje život u jednom od onih zlatnih snova u kojima mladi ljudi jašući na a k o  preskaču sve prepreke, gledajući sebe kao gospodare u svetu svoje mašte i osluškuju odjeke svoga vremena u budućnosti.