Zapis 18
Svakome proleće, kao i leto u svoje vreme, prođe. U zrele jesenje dane, kad se razgrnu mutne zavese neba, tamo u toj pukotini zaživeće ponovo april – beli snopovi svetlosti zgusnuti u cvetove, tepih zelene trave, purpurni oblaci i munja koja uvek sevne iznenada i ko zna odakle.... i tako se produži trajanje one uzavrele životne strasti.
To je čarobno ponavljanje sveg tog vremena uznemirenosti i zaluđenog traženja, izazovnih traganja. Parče proleća usred jeseni, na krilima mašte može daleko odleteti - i suviše daleko, odneti nas toplinom pod lakim pokrovom apsurda mirnoće. Uranjanje u mladost i lepotu i ponovno poživljavanje svoga proleća, stajanje na toploj proletnjoj kiši koja će izbrisati osećaj prolaznosti ... sve je kao nekada, a reprize su pomalo dosadne. Nanovo osetiti ludovanje mladosti, sve ono što ona nosi, oseća, čemu se nada, čega se boji i kako ljubi, da se zaviti u glavu svakom poštenom čoveku.
Ali on nije hteo da misli.
Misli su bludnice kojima kada se preda čovek bude razdiran, razvlačen u stotine pravaca, bacan malo tu, malo tamo, između razuma i čežnje, saželjenja i strasti ... ništa.Čula se bore toplinom da obaviju sva otkrića u zanosu produženog proleća usred zrele jeseni, sve ponovo pupa i htelo bi da cveta, ali se ljubav više ne uzdiže nebu. Kompromitovala bi se budućnost, kompromitovala užasno po svim kanonima vrline i dobrote.
„Jedanput je samo čovek mogao osetiti ljubav koja prevazilazi sve, ljubav pred kojom je svet bio samo varnica u dahu vetra; ljubav koja, ma kroz kakvo beščašće, tugu i nemir prošla, jedina ima u srcu mir i veselost i čast. Sudbina je otrgla tu ljubav od njega, otkinula je kao što oštar vetar otkine savršen cvet.“ Džon Golsvordi, Tamni cvet