Svet mašte

Opetovanje

Kada dođu takvi dani da ti svako jutro bude kao juče, svaki mesec nalik prethodnome, a godine propadaju kroz prste poput pleve; godišnja doba, umesto da se smenjuju, počnu se u nedogled ponavljati, pa svakodnevnicu pretvore u jedno razdražujuće, dosadno opetovanje već viđenoga i preživljenog, postajemo tužni i beznadežni u iščekivanju nečega za šta ne možemo naći pravo ime, a jasno ga vidimo u svetu svoje mašte.

Onda se vremenom, neprimetno i tiho otuđujemo od te stvarnosti u beličastoj izmaglici koja deli javu od želja i očekivanja mučnim iščekivanjem, u kojoj se više ne razlikuju svoje od tuđih uspomena, razdeljenih neodmerenim kruženjem dvosmislenosti u vremenu zahtevane određenosti i kao veo zaborava počnu prekrivati sećanj.

Uspomene tako stare zajedno sa kućom u kojoj nastanismo se.

Neprepoznavanje u vremenu ostavi nas učahurene, nedorasle bitnome, zarobljenim u lavirintu neodmerene dvosmislenosti, zauvek potopljene u dubinama života.

Neki drugi, bolji, ostaju na površini, upareni u prepoznatoj smislenosti. Oni koji ne htedoše graditi onu kuću sećanja bez temelja, ne dopuštajući ničemu da ih poistoveti sa razdražujućom stvarnošću -  nisu!