Zapis 22

Published on 03/26,2016


Biti svoj

Imati meru

Koračati smelo

Dotaći večnost

 

Ja sam priroda.

Nežna krhka lomljiva, kao što svaka priroda treba i da bude.

Ja sam oblak. Ljubičasto sivi sastavljen od stotine manjih delića kao najlepši kićeni cvet, onaj što te štiti od preteranog sunca i poji vodom za letnjih žega, onaj što vetrom kruži nad tvojim livadama.

 

Želim da verujem u briljantnost uspeha koji nas uzdiže u nebo, oblacima, lišava osamljenosti, oslobađa straha od nepoznatog i prepušta bezgraničnim prostranstvima mašte u kojima sebe srećno postavljamo na označeno mesto.

Ponekad ostanem zapitana nad tim često prisutnim osećanjem osamljenosti što je donosi noćna čamotinja i dnevna otuđenost, a zbog koje se neko usudio ljubav nazvati pozom broj ...taj i taj, ... kao u fino izatkanoj magli ponosne i tihe poezije koja tugom boji najlepša poglavlja života ...

 

Ti me znaš.

Ja sam oblak, katkad prozračan i vedar, a nekad crn i tmuran.

Ja sam priroda, ćudljiva i hirovita.

Svoja.

 


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=271880

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Zapis 22



  1. Visit pricalica

    Признајем машту у којој постоје тмурни облаци. Та има вредност.



  2. Visit Nikoleta

    @ pričalica

    Ja ne, osim kada ih rasterujem (tmurne oblake) :))
    Kakva bi to onda bila mašta?



  3. Visit pricalica

    Па управо си објаснила смисао. Без тога човек не расте, а треба - до висине детета... Чак и у машти. :)



  4. Visit Nikoleta

    pricaliace :))

    Znaš da često pomislim kako je najteže dostići "visinu" deteta, pa čak i u mašti ...
    širinu, bistrinu i nesputanost ... o iskrenosti da i ne govorim ...



  5. Visit pricalica

    Дете нема страха, већ га купи од старијих. Достићи висину детета могуће је изгоњењем страха. То се постиже љубављу. А љубав нам шаље и тамне облаке, како пишеш у посту. :)))



  6. Visit крилаанђела

    Сањалице, делим твоју лепу инспирацију и додајем:

    Свака природа по себи је крхка, баш као и наша осећања.
    ..
    Ми их делимо, гајимо и живимо по њима, сенка у огледалу тако невидљива за многе нестварна појави се у мраку светла по прозору што прошета и ... брзо ... и лагано.

    Моји понекад чудно бели и пуни,
    моји понекад блиски и распршени, облаци...

    Твоји понекад дивљи увојци,
    твоји понекад брзи осмеси,
    као траг у времену
    оставе
    сигуран осећај топлине и среће
    запечаћен додиром и немиром у нама

    Поздрав



  7. Visit sanjallica

    Više volim bele oblake, kao andjele na krilima, topao povetarac na licu i glas koji mi šapuće nežne reči. Tamne oblake rasterujem, kao i Vi. :)



  8. Visit Nikoleta

    @ krilaanđela

    Kakav divan komentar, kao da su ga sami anđeli pisali!
    A možda i jesu. :)
    Jedno je sigurno, ostavio je lep trag u vremenu, osećaj topline i sreće i zapečaćen je dodirom u meni .…
    Hvala puno.



  9. Visit Nikoleta

    @sanjallica

    Pa naravno. Zato i maštamo da bi nam sve bilo lepo. :))



  10. Visit крилаанђела

    Шта чини цвет кад ујутру отвори широм мирисне латице,
    кад поглед сјајем Сунца са литице удари у талас на мору....
    кад сву ту магију својим дланом отворене руке ставиш на мој образ или положиш на моје груди...осетиш.....
    ....само топлину, само сигурност, само љубав довољну да живимо вечно у облацима среће...
    Нисам неко ко се враћа сваком тренутку да га проживи поново, већ неко кога још једном ствара другачијег и бољег него што је био...
    ...Нажалост у сваком том тренутку постајеш поново свеснији како је он мали у свом том трајању вечности око тебе, како се лако гуши и бледи, како је теже сетити га се, ЗАМИСАО као што кажеш и твоја жеља да делиш Облаке у беле и ведре сија као усамљена звезда, ретко ко од нас се угреје када је далека, јер у мраку позајмљује светлост, баш као и месец лопов, кад осване у сваком је оку део ње који ћеш трагом наћи....цитираћу:::Бескарјно плави круг и у њему звезда::::::

    Поздрав



  11. Visit Nikoleta

    @ krilaanđela

    "Beskrajno plavi krug i u njemu zvezda"
    Mislim da ovaj citat prevazilazi psihološko-istorijsku ravan teksta romana i postaje metafora života, rađanjem dolazi iz daleka i nestaje na isti način, a negde u tom plavom beskrajnu sija sićušna nada, zvezda kojoj bezgrešnom niti težimo, a nikada je nećemo dotaći. :)
    Delim s tobom ovu krasnu misao da ni ja nisam neko ko se vraća svakom proživljenom trenu da ga proživi ponovo, također volim stvarati nove drugačije i bolje da ih još jednom proživim, ne uskraćujući sebi nove šanse i mogućnosti.
    Što se manje osvrćemo bliži smo zvezdama, ostvarenju nade i zagrejaniji njihovom toplinom i sjajem.
    Hvala ti. :)