Svet mašte

Dugo nisam maštala i osećam se kao da sam izgubila jednu, onu najvažniju, sebe.

Prođoše tako mnogi dani u ležernom hodu, a ja ne maštajući osećam se kao da sam u tome izgubila jednu, onu najvažniju, Sebe.

Kada dođu takvi dani, da ti misli propadaju kroz prste i presuše tokovi mašte, pa ni ponekad ne možeš da verbalizuješ pokoju svoju, teškom mukom izmaštanu, zamisao, kada misli ne mogu više da se igraju slovima i rečima, postajem tužna u beznadežnom iščekivanju nečega čemu ne umem ime dati.

Moja Mašta. Otišla je i ostavila me da se spotičem o stvarnost i da se posecam o njene oštre rubove, pa tako izranjavljena krvarim do gubitka poslednjeg daha.

Onda se vremenom neprimetno i tiho gubimo u beličastoj izmaglici koja deli Javu od Mašte, od želje i očekivanja, mučnim bivstvovanjem.

Biti svoj

Imati meru

Koračati smelo

Dotaći večnost

Ja sam priroda.

Nežna krhka lomljiva, kao što svaka priroda treba i da bude.

Ja sam oblak. Ljubičasto sivi sastavljen od stotine manjih delića kao najlepši kićeni cvet, onaj što te štiti od preteranog sunca i poji vodom za letnjih žega, onaj što vetrom kruži nad tvojim livadama.

Želim da verujem u briljantnost uspeha koji nas uzdiže u nebo, oblacima, lišava osamljenosti, oslobađa straha od nepoznatog i prepušta bezgraničnim prostranstvima mašte u kojima sebe srećno postavljamo na označeno mesto.

Ponekad ostanem zapitana nad tim često prisutnim osećanjem osamljenosti što je donosi noćna čamotinja i dnevna otuđenost, a zbog koje se neko usudio ljubav nazvati pozom broj ...taj i taj, ... kao u fino izatkanoj magli ponosne i tihe poezije koja tugom boji najlepša poglavlja života ...

Ti me znaš.

Ja sam oblak, katkad prozračan i vedar, a nekad crn i tmuran.

Ja sam priroda, ćudljiva i hirovita.

Svoja.

Između redova grčeva, lucidnosti i neke mentalne magle koja se povremeno podiže provuče se život, a mi hodamo poput mesečara dok vreme prolazi.

Jesenji dani su uglavnom sivi i mokri, kada gotovo više i nema lišća na drveću ni svetlosti na nebu. Loše raspoloženje ljudi se povećava s lošim vremenom, na ulicama ljudi progutani kaputima, šalovima, rukavicama, poslom i životom i puni mržnje prema svetu.

Pa se pitam, postoji li ljubav jesenjeg doba?

Iako su ljudi različiti po svojoj prirodi, njihove samoće znaju ličiti jedna na drugu.

Zašto?

Kad se jednom u životu pomeri, kad promeni mesto boravka, čovek se prestane vezivati za mesta i ljude jer postaje svestan da nikada više neće moći živeti u istom mestu, na isti način.

Druga mesta i događaji nas promene i sasvim je sigurno da bismo bili stranci u svom starom životu, tuđinci u tim napuštenim mestima...

Društvo je postalo mravinjak pun napetosti i mržnje, predrasuda i gorčine koji se zaoštravaju.

Tako to počne, prvo postaneš izbeglica iz stvarnosti u svom svetu mašte, zatim izbeglica iz mesta, a ustvari sve vreme si izbeglica iz života.

Juče su se oblaci razišli i nebo se razvedrilo pa sunce više nije škrtarilo na svojim još uvek toplim zracima. Ponovo se šepurilo na nebu dominirajući. 

Ta žena je bila čvrsta i lepa kao statua. Divila sam joj se od prvog trenutka, od našeg susreta. Bila je našminkana i imala je mnogo maskare na trepavicama, izrazito krupnih očiju, usta namazanih crvenih karminom i sve bi to na nekome drugom izgledalo vulgarno. Ali ona, ona je izgledala predivno, kao da je rođena sa tom intenzivnom šminkom koja je pridodavala još jednu nijansu njenoj lepoti.Naučila je da podnosi poraze šta god to značilo i da živi unutar svoga mehura patnje, ona koja je nekada bila tako vesela i raspoložena devojčica .... 

Danas nema sunca. Duva jaka košava, suva kao harmatao. Sunce i kiša se smenjuju...

Čovjek koji je svjestan ne može se kretati ka prošlosti jer nje nema više. Čovjek koji je svjestan ne može se kretati ka budućnosti jer nje još nema. Čovjek koji je svjestan živi u sadašnjosti, ovdje-sada. Ovdje je njegovo jedino mjesto, a sada je njegovo jedino vrijeme. A pošto je on samo ovdje i sada, vrijeme, kao takvo, išcezava. Vječnost se rađa, bezvremenost se rađa. (*autor nepoznat)

Zamišljam

Vreme ne postoji, mi se krećemo, poput vetra ili beličastog dima, naš duh ulazi u zamišljeni prostor, popunjava ga i izlazi ...Gde se rađa večnost, gde bezvremenost? 

Stopala se kreću i uvelo lišće šuška. Vetar pomera grane platana i tamno lišće lupka po staklima prozora. Ta kuća, sazidana s proleća od one raskvašene sirove ilovače, pečene, velikog formata, pažljivo slagane sa prevezom na pola ili trećinu, puna, ona što čuva toplotu iznutra, što ne da hladnoći da prodre ....

Sada, pokraj vatre, u nemoj tišini što je remeti samo slabo kucanje onog jesenjeg lišća, kao da se malo zapinje u dahu. Kada isključim svest i prebacim se u četvrtu, petu dimenziju, mogu da osetim bezvremenost. Mogu da postanem svesna svoje svesti. Sama sam. Svaki moj susret sa stvarnošću je i rastanak, kao što svaki početak u sebi sadrži kraj. A taj dodir  života je tren. Tren koji nama traje. Kratko? Traje. Kad se vratim u našu dimenziju, ponovo ću ga dotaći, postojimo.

Jedino su ta drveta svedoci ove sadašnjosti, gorkog stanja postojanja – drveta koja se predaju hladnom vetru, smrežurano lišće što proleće pored nas jedva malo svetlije od mraka. 

* 

Živimo u vremenu , a pripadamo večnosti. Mi smo ti kroz koje večnost prodire u svet vremena, poput onog beličastog dima. 

Kasno popodne je.  Crvene i zelene providne zavese viore iznad vrata ka terasi i dvorištu, a sunce se u snopovima provlači kao lopov krade sjaj zlatnog kandila. Soba miriše na tamjan.

On stoji pored prozora i posmatra kako se vetrić poigrava laticama raznobojnog cveća koje krasi naročito uređeno dvorište. Pred otvorenim vratima u malom, središnjem delu dvorišta jedan čempres se izvija ka nebu. Zamišljenim pogledom prati njegove zavijutke sve dok ne shvati da svetlost baca zlatni sjaj. U daljini se čuju zvona.

Bio je veoma sujetan, poput Oktavijana, uvek je želeo najviše ono što ne može da ima, a ako bi to kojim slučajem dobio, bio bi ga kadar odmah uništiti, kao što je kralj Irod usmrtio svoju najvoljeniju ženu samo da bi ugasio hasmonejsku dinastiju iz koje je poticala ...

Imao je cilj koji je po svaku cenu hteo krunisati dobro obavljenim poslom. Kruna toga uspeha bio bi On. Ali ipak, uprkos svemu, nije bio nametljiv čovek. Njegova moć se krila u zlokobnom pogledu ledenih sivih očiju koje su se prikovale za Nju. Njegove rasplamsale opsesije caklile su te oči. Želeo ju je kao trofej. Želeo je hirovitom dušom kralja Judeje. Zato je jedina moguća sreća sa njim bilo to trajanje igre koja se poput onih snopova svetlosti provlačila u njihove živote i kao lopov krala zlatni sjaj njihove prirode.

Ona je, suočena sa neizvesnom sudbinom tuđine, uz obećanje da će biti njegov pouzdan saveznik vremenom postala sposobna i neprikosnovena vladarka u onom polju ljudske svesti koji nadrasta svet gde verska prognanstva predstavljaju svakodnevnicu.

Sanjati nemoguć san

Nositi tugu zbog odlaska

Goreti od moguće temperature

Otići gde niko ne odlazi

(Žak Brel)

Ja sam priroda.

Ja sam ona što opija te mirisom cveća, greje suncem kroz ružičaste oblake, hladi vetrom, poji kišom, otima vremenu i gleda sjajem zvezda. Ja obitavam u delu tebe magijom požnjevene pšenice i rasutog zlatnog žita. Ja sam iskra u kristalu od želja koje vide ženu kako pleše kraj velike vatre čuvajući svetost moći svoga tela. Ja sam u onom delu tebe čija je duša prošla mrakom hladne zime da bi stigla u prolećna jutra, blistave  zore.

Ti me znaš, ja sam ona meka ruka što ti krišom mrsi kosu, topli vetar koji suši nevidljive suze i nežni poljubac što obrokom ispunjava tvoju glad.

Imam hiljadu imena, ali ipak ti me znaš, odazivam se na sve snopove misli koji gospodare vremenom od želja do sutrašnjice.

Ti me znaš.

Ja sam tvoja hirovita priroda.

Svako ima svoj način da izrazi otpor prema ovome svetu koji nam zatvara mnoga vrata, da dokaže da može sam da izdrži u tom mračnom kutku planete koji nam je sudbina dodelila.

To da je promena utkana u samu srž života znaju i oni najokoreliji pobornici tradicije, čuvari nekog trenutka vremena, što joj se besomučno otimaju (promeni), a oni koji je zagovaraju prećutno su saglasni i podrazumevaju da se radi o boljitku.

Međutim, ni najvatreniji zagovornici promena verovatno nisu ni slutili da će parola što gore, to bolje iznedriti jedno suludo vreme u kome će prave vrednosti izgubiti značaj, a bižuterija društvene stvarnosti dobiti zlatni sjaj, vreme u kome će se zlatom zvati i ono što zlato nije i gde će ono što se brendom prozove biti „vrednije“ od zlata...

To je provereni trgovački trik koji se u naše vreme zove marketing i reklama, koji je rečju pozlatio jeftinoću, podigao joj cenu i uzdigao je na pijedestal vrednosti. Nije to ništa novo, kao pojava, istorija pamti i alhemičare i prodavce magle, kao i mnoge druge ...

Sunce je blesnulo još pre pet sati i uzdizalo se u izmadlici daljine. Ulica široka, a sa obe strane drvored ogromnim krošnjama pravi ugodnu hladovinu. Na suprotnoj strani stoji policija, uniformisana, kontroliše saobraćaj.

U senci velike lipe restorančić sa lepom baštom. Sedim sa drugaricom, pijemo kafu i ona mi iz mobitela pokazuje slike svoje dece. Kćerka je srednjoškolka. Uvek je bila lepa, prelepa, ali je kao dete imala svoju posebnost , a sada  ... pitam da li je fotomodel? Ma ne, veli, ona samo voli da se tako slika. Plavuša ispeglane duge kose, lepog lica,zgodna, deluje poznato i smeši se iz mobitela poput mnogih drugih što nam se smeše sa naslovnih strana ... Stavlja kremu za posvetljavanje kose, a obrve naglašava crnom olovkom, žali mi se ona. Ćutim. I razmišljam. Plavuša nije samo boja kose, to je stil života  - odzvanjaju mi u ušima reči jedne moje poznanice, iz davnina.

Čujem kako zvon udaljenih zvona mreška svod. Pored mene prolazi sveštenik, prepoznajem ga po uniformi.

Na ogrlici mi se po ko zna koji put pokidala jedna od mnogobrojnih niti i nosim je na popravku. Zlatar me ubeđuje da je to uzaludno bacanje para i uporan je da je zamenim za drugu uz doplatu. Ne pristajem, to mi je uspomena, rekoh. Uzmeš drugu i kažeš sebi to je ta uspomena.  Hm?

Ljudi su zaista praktični, a istina je ono u šta verujemo. (?) Ako su mogli na mestu porušenog starog mosta sagraditi isti novi i reći – to je ta zadužbina ... ljudi veruju jer tako žele, jer mostovi ih i dalje povezuju, spajaju...

Ipak je popravljam, ali u drugoj zlatari. Verujem samo sebi i svom osećaju, ne rasptavljajući se sa sobom (iako raspravu dopuštam), bez obzira da li sam u pravu ili ne, jer, rekoh, istina je ono u šta verujemo.

Kod kuće sam zatekla polomljenu kutijicu za nakit. Žao mi je. Uvek mi je žao kada se nešto polomi ili uništi. U prodavnici nalazim i kupujem istu takvu i to je to, sve je opet isto, kao nekada. Da li je? Kutijica nije ista ona, samo liči. Pokušavam biti praktična i verovati u to.

Zamišljeno gledam niz ulicu. Ista stabla sa obe strane. Tek pokoje veliko osamljeno „drevno“ stablo moćno se uzdiže stvarajući prijatnu hladovinu. Zalutalo pramenje one jutarnje izmaglice tumara po mojoj glavi i opustelim dolinama duše. Prizor je nepomičan i nejasan. Kupa me hladna svestlost.

Ulicom šetaju decu iz obližnjeg vrtića. Svi nose crvene pregače, znak prepoznavanja, uniforma.

Deca nose ono što im se da, a odrasli prihvatajući uniformu prihvataju istost i svesno se lišavaju slobode delovanja. 70-ih godina prošloga veka smo nosili uniforme u školi da se ne bismo međusobno razlikovali i isticali. Plave keceljice. Nikada mi nije smetala, ta kecelja nije mogla ni sakriti niti izbrisati našu duboku unutrašnju različitost. Uostalom, odelo ne čini čoveka niti ga uniforma pokazuje. Uniforma samo pokazuje profesiju.Mi živimo svoje privatne živote a ne profesionalne. Drugo je umetnost, ona ne trpi uniformnost, ona vapi za posebnošću, ona traži isticanje, ona se živi a ponekad se zove profesijom.

Na poslu nisu uspeli uvesti uniforme i nisu uspeli zabraniti pušenje. Zakon jačeg vlada, a uniforme bi sakrile atribute i "argumente" lepote pa bi se mnogi ugušili u iststi  svog unutrašnjeg bivstva, usađenoj bezličnosti, došlo bi do izražaja ono što jesu, jedno veliko ništa, pa po čemu bi se isticali i razlikovali.

Prihvatajući uniformisanost duha čovek se dobrovoljno lišava slobode razmišljanja, postaje mašina sa tehničkim karakteristikama o broju obrtaja, (obim grudi i struka, visina težina, tonus, ... godine ..) , roku trajanja, računajući amortizaciju.

Ako se može kutijica koja se razbila zameniti drugom, novom, istom takvom, ako se može ogrlica zameniti novom i reći sebi –to je (sada) ta uspomena, onda se može i osoba zameniti drugom, istom takvom, uniformisanog duha i da sve bude OK.

Može, jer tamo gde nema razlika i različitosti nema ni duha, nema mašte, nema posebnosti, nema unikata i nema ni emocija, sve je isto i tako svejedno.

Tamo gde postoji različitost, postoji i stvaran život, postoji mašta i stvarna mogućnost izbora ali i mogućnost greške, zahteva razmišljanje pri odlučivanju i nimalo nije svejedno.

Gde postoje emocije ne može biti svejedno.

Često se ne može ni naslutiti sa koliko veštine društva koja drže do svog statusa upotrebljavaju „da“ da bi se došlo do „ne“, i „ne“ da bi se dovelo do jednog „da“.

Razvlačila je svu kreativnost svoga duha da bi spasila situaciju jer je znala da proračunatost lišava mladost njene ljupkosti i kvari većinu njenih plemenitih osećanja unoseći u njih račun.

Poezija bi htela da to bude drugačije, ali činjenice isuviše često poreknu ideal u koji bi čovek hteo da veruje.

U strašno doba te 2000-i neke godine, krajem maja, njih dvojica su stajali u dvorištu ispod stare, procvale lipe koja je mirisala svom snagom svoga cvata šireći im nozdrve intenzitetom mirisa i okupirajući sva čula.

Sunčevi zraci su se poigravali u krošnji bogatoj lišćem, posloženim onako kako život zna posložiti karte pa se svi putevi otvaraju sami po sebi, onako spontano i prirodno, a oni, zraci prolaze nesvakidašnjom lakoćom u snopovima i miluju dva pesnika obasjavajući ih svojom svetlošću kao vencem.

Vodili su jedan od mnogobrojnih takvih razgovora kada su pritešnjeni oskudicom koja im je vezala ruke premišljali kao ozbiljni ljudi kako sačuvati svo stečeno bogatstvo a da se bespotrebno ne trese sve drveće koje su godinama unazad temeljno otresli.

U tom trenutku otvorenih vidika i posloženih karata došla je u potpunosti do izražaja razlika izazvana suprotnošću njihovoh dvaju naravi i ona dva lika, da je mogla nadahnuti kičicu nekog velikog slikara.

Koliko god se trudimo da život posmatramo sa izvesnom trunkom nade, teško se odupreti toj nemiloj slutnji što se nemilosrdno nadvija nad nama, ta depresivna misao o propadanju. Ima se utisak da nas vuče neka misteriozna sila, neka neobična energija opasna po misao ostajanja doslednog sebi. Život je pun izazova, sve je lako dostupno i naprosto nas mami, zove, a mi, mi biramo. U svim našim izborima i greškama najvažnije je ne izneveriti sebe.

Trebalo se pripremiti za gorka iskustva kakva nosi sutrašnjica.

Još jednom je, na kratko, bacila pogled u ogledalo, zadovoljna prizorom sopstvene vitke figure, izduženog stasa, blistavog poprsja i savršenog tena, čija se lepota ogledala i u očima prolaznika i iskazivala neskrivenim pogledima oduševljenja, gde god bi se pojavila

 (Dalje)

 Bilo je to jednog majskog jutra. Doručkovala je mladi sir sa savršeno uzrelim, crvenim, paradajzom uživajući u svakom zalogaju koji je svojim ukusom prožimao sva njena čula čineći onaj fini osećaj zadovoljstva koji može izazvati hrana koju naročito volimo.

 (Dalje)

Dan sivilom deluje obamrlo. Sipi ta sitna kiša, kao jesenja, ona što se podmuklo uvuče u kosti preteći poplavama, nastani pod kožom pa se čini kao da brigama nema kraja, ispreči se kao neočekivani odron koji se poput zida nametnuo između čoveka i željene sutrašnjice.Osvoji rutina i moralna ravnodušnost, ubeđenje da je nemoguće napustiti prazan i zagušujući kavez pretećeg siromaštva, prihvatanje neumoljive sudbine, samouverene noćne avanture u iščekivanju da te neka najprostija groznica, zagađena voda ili običan grip jednostavno zbrišu i konačno ti otvore put ka uvek zelenim poljima, nepresušnim izvorima i večnom spokoju.

Sumrak je nagoveštavao kraj dana a ona se žurno kretala vukući život za sobom kao najteže breme, nastojeći da pre mraka prođe kroz kratku deonice puta koji je vodio kroz gustu šumu, te tako konačno i  sigurno  stigne kući. Došla je do mostića kada su joj se približile kočije. On je usporio i pogleda je, a ona zatvorena, zadubljena u svoje strahove, skoro gluvonema, ulažući sve svoje napore u to da izbegne sučavanje sa neprijatnostima rizika, kratko baci pogled u njegovom pravcu, a onda nastavi preko mostića gledajući u onu gustu šumu kojoj su se sve brže približavali. Ne reče joj ništa, ali je odlučio da je otprati kroz šumu.Kretala se ukrućeno, više nalik statui, kao da joj je i krv bila u čvrstom stanju, ali je ipak jedno, ono unutrašnje najdublje čulo odvojila da prati svaki njegov i najmani pokret.

I tako su se oni ćutke upoznavali....

Ljubav je utkana duboko u iskustvo života. Ona nas korumpira iznutra, smekša našu ličnost i ne da joj ostati stamenom, nepokolebljivom, krutom i hladnom; atakuje na postojanost i isključivost, a obdaruje strpljenjem i prilagodljivošću ...

Uvuklo se neko zlo u sve pore života, u kosti i ne misli popustiti, a ona se prepustila, odsutna i izgubljena u nepreglednom utočištu svoga pijanog zanosa, kao u nekoj hladnoj pećini u kojoj su izdaleka dopirali nejasni odjeci glasova besmisleno poredanih reči....

U normalnim državama u administraciju zapošljavaju normalne ljude... Za Srbiju je to nedostižan cilj ... jer nije normalno da je u jednoj zemlji posao u administraciji jedini plaćen posao ...(?!!)

 U vreme kada su muškarci bili oni koji su osvajali žene ... brak je bio „jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjavao pobeđenom“.Danas je  sve potčinjeno novcu, ljubav se više ne osvaja...