Svet mašte

Kad sunce prospe po nebu ružičasti prah,

a gustu tišinu sutona razbiju zvuci violine,

ja ću obući ljubičastu haljinu,

a ti obuci crno odelo

da budemo skicirani

na brzinu

jednog čarobnog popodneva. 

Ličiće skica na neko vreme.

Pa ipak, u sećanju će biti lepša,

zazvana dušom vremena,

i to će joj dati prosvetljen izraz.

Iz onog vremena

sve te stvari već su ostarele

i haljina, i odelo i ono popodne.

Pozornica.

Mesečina

Na sredini ocrtava krug

Balerina.

Ne čujem korake

A želim čuti melodiju

Melodiju koraka krhke balerine

Podignute visoko na prste -

Lebdi.

Ona lebdi u tami

Sanjam.

Sanjam da plešeš tamo

U tom krugu

Na pozornici života

Koji odnosi jednu po jednu

A ti lebdiš

Lebdiš u senci

U polumraku pozornice

Snovi rastu na svetlosti mesečine

Na bini prolaznosti

I niko ne gleda u skrivene uglove

Mračne komore

Čiji zidovi postojanja

Upijaju osećaj zadovoljstva

Kad lagano oborim kapke

i posmatram svet

kroz tanku nit svetlosti

upletenu među sljubljene trepavice

u blistavoj belini horizonta

radosno će se začeti misao

ukoreniti dubokom šutnjom

u modrinu plavih beskraja 

Kad bezbrižno sednem

na visoku stenu

a misli se počnu odmotavati

dugim kadrovima privida

začeće se nova pesma

o počecima svih početaka

i vetru što raspreda niti

šumovima nepoznatih daljina 

I kada život oteče

meandrima umornih reka

u koritima praznih snova

žuboriće nerođeno juče,

romoriti nedočekano sutra,

grgoljiće obespokojeno danas

i odzvanjaće u svemirskim okeanima

gde sve titra u neprekinutoj istrajnosti

Ne bojim se vetra,

vijugavog dugog puta

ni poruke Velikog Medveda

koji nikada ne zalazi

za horizont 

Prevladaće baršunasti glas

Vetra

i on će nas nositi

bez karte i takse

za Galaksiju 

U zvezdanoj struji

izgubiće se

miris mrtvih godina

samo će cilj zadržati smisao

kome težimo

Blagodarna jesen

dođe s mirom;

zahladilo jeste -

prilično -

ali ona još čuva lepe dane;

sunce nas nije napustilo

samo se pustoš

popunjava uvelim lišćem

zbog nje

linija horizonta izgleda krezubo

i kuće su postale smeđe,

uflekane,

poput kokošjeg jajeta

nema vetra,

pa nepokretni vazduh

još je čvrst kao san na obrazima;

sve one reči

nošene na talasima tuđih mišljenja

izgubile su se u magli

koja pada kao veo duž reke

dočekujući tako zore,

usamljene, rosno sive,

maglovite i setne,

u kojima cvrkut ptica

iza nevidljivog lišća

donosi spokoj i mir

Od namere budućnosti

i sećanja prošlosti

stvorene su rešetke sadašnjosti –

kavez iz koga se ne može pobeći

a sećala bih se

sećala bih se budućnosti!

zamišljala

virila kroz pukotine mogućnosti

ka tajanstvu

punom zebnji i obećanja

Sve hodnike i prolaze prošlosti

iščezle, izgubljene i poznate

što guraju nas napred

zvala bih drugim imenom ...

samo da mi je izaći

iz ovog kaveza sadašnjosti

koji se pomera i nestaje

a ja u njemu sa njim

modrih očiju punih bledih slika

prašine i nadanja

Jesen rana,

jesen zrela

zrcali u okupanim ulicama;

vreme donosi neizvesnost

a

život traži sigurnost

volimo se videti

i ogledati u drugim očima,

mislim;

lebdi ta misao

između i jeste i nije

nedorečena još neodgonetnutim

daleko je ostalo nezrelo proleće

daleko je i hladna zima

a između njihovih krajnosti

toga i jeste i nije

među tim daljinama

lebdi ova zrela jesen, ovo sada

nitima njihove povezanosti

teku sokovi života proleća

hraneći hladnu zimu

skladište se u njenim žilama

pa prolećem iznova bude;

i u tom cikličnom kruženju

hrani se i naša duša

između truljenja pod zemljom

i onoga što će se vinuti

razapeta je  nit života

za koju se zakačila ta misao

o vremenu i postojanju

između krajnosti

i traži sopstveni pristup

nezavisan od krajnosti 

Jesam li ti govorilila

kad sam smilje pored vode brala

da su dani još suviše dugi

a noći prekratke;

da ruke razum još ne čuju

i da

sveža i krepka,

šapatom misli,

mirisom smilja i bosilja,

ehom glasa šutnje od govora,

tangenta svesti traži

onaj drugi krug mogućeg dodira

Jesam li ti govorila

doka sam smiljem besedila

o bezvremenoj lepoti miliona sunaca

što pod vrelim suncem sjaju;

smilje,

i ubrala jedan mali, žuti cvet

skroman i uzvišen,

besmrtan,

za Tebe

Jesam li ti govorila

da na mestima

gde samo retko bilje može naći dom

uporni život cvate

u svojoj besmrtnosti i

da divan miris pruža,

ali gorak ukus ostavlja

u dodiru toga čula

ukusa,

od dodira misli

sa onim „unapred izgubljenim bitkama“

Jesam li ti govorila

o tome kako sam se mučila da složim mozaik,

komad po komad

po boji, po veličini, po obliku,

po smislu, otimala besmislu,

po ovom, po onom

po slici onog poznatog biti

po bitisati,

po sluhu,  zvuku i prizvuku,

po trajanju, pripadanju i zamor 

Jesam li ti rekla

da za dodirnuti to smilje

nisu potrebne ni ruke, ni oči ni telo,

samo duša,

ono se oseća kao bliskost,

a bliskost prepoznaje kao celina

Jesam li ti govorila koliko  je teško

od besmisla otkinuti smisao

othrvati se nedaćama

izvući iz nevidljivih mreža lepljivih ruku

otrgnuti se svojatavoj sadašnjosti

i sa osmehom osvajati budućnost

Jesam li?

Jesam li ti govorila

I jesli li me ikada slušao

ili si me samo prezirao

držeći da je sve to budalaština?

Podseti me

Jesam li?

Magla je spustila svoj sivi veo

na travu

i jesen je u svom punom sjaju

zagrlila prirodu,

loptasti žirovi

visena granama zatupastih vrhova 

jutarnja želja je najjača 

O, da mi je nadom biti

kao što je jutro puno nadanja,

srećom biti kao srećan dan

i vedrinom biti

kao vedra noć obasjana mesečinom 

a nebo se saginje i miluje snove

Rominjaju nebeske suze

oknima duše prirode

ispiru boje leta,

a ono i dalje

sa svom svojom izbledelom finoćom

izgleda prijatno

i toplo 

susret godišnjih doba

nije greh za kajanje i plač

nije kraj jedne

i početak druge

lepote

već prirodni tok života,

dolazak zrelog doba; 

priroda će doneti plodove

i prosuti spektar najlepših boja

lepotom iluzije

tajne i ljubavi

zbog svega onoga

što ljubav čini

božanstvenom! 

zbog zrelosti i poezije

i zbog same noći tamne

i raskoši one haljine boje mesečine

strasti kojom se nosii

kojom se pripija uz telo i vrat

a jutrom svlači

oblačeći šarene boje dana

Jedna reč

snažna reč

postavlja visoke standarde;

za dostojan odgovor joj dati

druga reč mora podići lestvicu

za stepenik više,

i to mi se  dopada.

Pa ako ne dobacimo od prve

pokušavamo opet i ponovo

dok ne porastemo,

ne dorastemo

rečima reči da dostignemo;

I ne opčinjava nas njihova lepota

i nakićenost,

već snaga

kojom pogađaju istinu,

kojom dotiču suštinu. 

Nisam plemkinja,

Ne toga soja,

Da me lepe reči dvore lepotom ugođaja 

Nisam ni površna

Ne toga tipa

Da me zavedu lepotom lažnog izričaja 

Nisam ni sujetna

Ne toliko, ni samoljubiva nikako

Da bih se kitila girlandama lepih reči 

Ta (jedna) reč

Ta snažna reč

Odlučila da se probije tamo

gde sve sile i prisile ovoga sveta

nisu mogle stići. 

A uopšte ne traži da joj se ugađa! :P

Pogled osmehom prati

rdost izboru prepoznatu,

veseli

da čovek samo od forme, leda i knjige nije,

već

sa puno sofizma zatvorenog poput kapela i manastira

skrivenog daleko od oštrog i znatiželjnog vida;

Nejasan različitostima i neodređen sa više nepoznanica

svojih!

Od misli nastali pogled, njen nejaki

poražen je dvosmislenostima bio,

pa osta zatečen pred novim mogućnostima;

Zbunjen  i  zaglavljen u kanjonu pukotina

nad podzemnim strujanjima;

Dvoji.

A ustvari se koprca uklešten,

pritisnut oštrim  i  nemilosrdnim

gromadama okruženja

Kako ga izvući?

Kako usmeriti ka radosti

kad stvarnost je varljiva,

okolnosti (brzo) promenljive

crtaju i brišu osmehe

tugom do bola i

bolom do odustajanja,

jer vreme je ostavilo ruke prazne

i osmeh zaleđen

Ruke su samo zastale

pred odgovorom razvučene neodlučnosti

između drugih,

boljih

i primamljivijih mogućnosti.

Različitost se nije htela

A istost nije prepoznala.

Ima li je?

Makar i ne bila božanstvena!

Htelo se sve, a sve nije moglo.

Zato su drugom razrokom pogledu

promakli glodari života,

potkopali temelje posmatračima,

izgrizli niti što spajale su vidljivo i nevidljivo

daljine

i ništa se nije preduzelo

sprečiti ih.

Pogled je ostao odsečen.

S pogledom se odbacila i misao

i sve njene mnogobrojne mogućnosti

što nosila ih je u sebi;

Pogazila, prezrela i ismejala! (?)

I nije pitanje: Zašto?

Pitanje je

Kakvu ljubaznost očekivati i

Može li ona osmeh gostoprimstva održati?

Može li misao mislima više verovati?

Jesmo li?

Da li smo pogledom i mišlju

Dostigli neku vrednost na onoj skali,

naporom što voljom smislu je vodio?

Da li u preseku skupova različitosti,

prazan skup je mogućnosti

ili

postoji makar jedan elemenat

koji nadom (se) zove?

Boreći se sa nametnutom ulogom,

zlonamernom i neadekvatnom,

pogled se lomio i lomio kroz prizme različitosti

i promenjen iz toga izašao.

Zato,

mora se pogledu vremena dati

da se oporavi i iz sebe ponovo rodi

na novoj, višoj i stabilnoj razini,

na njoj da sazri

Zahtevnost je velika.

Traži sigurnost i  kvalitet u gledanju

radosti naklonjena,

još slabu muziku čuje

više prepoznatu po pokretima prstiju

što poskakuju po dirkama klavira,

belim i crnim

i traži radosne zvuke na skali vrednosti.

Osmehom bi izvukla visoki C.

I šta sad? I kako sada?

Sada kada sam postala

ona najpoznatija Ona?   ...

Kralj je kratkim potezom

Objavio kraj

leta

Hladne misli će zatim

zanjihati mlade krošnje

Prošla sam svim poljima života

I crnim

I belim - do kraja

I izvukla najbolje iz sebe -

Kraljicu!

Pa, dok jesen bude,

neopaženo

darovala prirodu

raskošima palete boja

vratiće joj,

pripadanjem,

dostojanstvo celine

I sada kada sve to znam,

o koloritu,

ja verujem

da će nas jesen

obojiti istom bojom pristigle misli

od njega 

Ja sam ta priroda-

zahtevna priroda-

ona što kraljevski odgovor ište

i ne zadovoljava se

manjim od njega;

Ja sam ona koja vetrom hladi

A toplinu skriva pod korom drveća;

Otimam se vremenu,

permanentno,

i čuvam valer celine

nemilosrdno poput Artemide

što svoju čistotu

čuvaše oštricom noža  

Vozovi dolaze i prolaze

donose i odnose ljude i živote,

a ovo je priča

o jednom generalu i jednoj Ewi…

Od Adama do nas

bilo ih je

koji su imali svoju Evu,

hteo si i ti

Ali ja nisam Eva!

Ne volim slavu, bogatstvo,

ne volim ni  vlast,

ne volim teatralnost, pohlepno

Ja, zapravo, volim život (i moć)

Skrivene iza pozornice i očiju javnosti

baš tako strasno, neumitno i

pohlepno

Sve si u pravu,

svakim svojim slovom,

do imanja učahurene sebe –

I do razuma!

Zar bi nas razum doveo

u bezizlaznost vrpoljenja?

Ne.

Ne krivim nikoga,

naročito ne tebe.

A zašto bih, kada sam prošla?

A ti, ti opet kasniš,

onim  istim vozovima

što donose i odnose ljude i živote,

a tek poneki se sretnu

Prećutaću sve što si ti …

i sve ono što nisam ja …

propušteno,

a trebali smo i morali za nas …

Vremena se menjaju

dok zlo ostaje isto

...a ti i dalje hoćeš svoju Evu ....

I opet gledaš u prošlost

A možeš ti

možeš drugačije,

gledati

jer već jednom jesi!

Možeš

podići pogled

do budućnosti,

ne treba ti nikakva Eva

Možda bi taj drugačiji pogled

mogao promeni sve(t)?!!

Dan siv,

bledunjav,

oskudan koloritom

sitne kapi najavljuju kišu

na obe strane razbarušene krošnje

ulica vuče kolonu teških koraka

tugaljiva lica

jednoličje

Tihim koracima, nečujno

u gordostima svojim

odšetasmo putem

sjaja zvezdanih niti 

Ostaše oči znatiželjne

na  pozornici praznoj, mračnoj

bez kojih 

zvezde ne bi imale sjaj

bez čijih pogleda

ne bi imale kraj, u svesti 

Da nije bilo oka tvoga

ne bi bilo ni zvezdanog sjaja

moga

ne bi bilo čarobnog sjaja

svetlosne niti

niti zvezde moje 

Prećutaću ono

što sam zamerala,

sebično (takva sam),

a i sama sam

majstor toga bila,

svesna istosti našega sjaja 

I gde je kraj zvezdama? 

U završnom trenu treptaja oka

koje uhvati njen sjaj

pogledom stisnutim zarobi

i ponese sa sobom

zauvek

zauvek 

Pa tihim korakom

nečujnim

odšeta putem

njenog sjaja

Ljubav može postati čudna navika, čudnija utoliko što se ne može zadovoljiti sopstvenim postojanjem, već veruje da se čini više živom mrdajući koncima okolinu za aplauz  sebi. 

Opsesija je još čudnija navika, pecanja te čudne ljubavi tankim nitima za aplauz sebi, što bi je ponovo izvukli na pozornicu, pa silom vukli konce za isti onaj aplauz, za propušteno.

Ne. Ne pristajem! 

Izgubljena prilika je zauvek izgubljen. Boli. Boli ta činjenica da se jedna (jedina) moguća nit poverenja bacila pod noge u blato. Bahato i neodgovorno.

Da li me brine? Ne. Ni najmanje.

Da li žalim? Ne. Isto. 

Pletisanka moja oporila sve zaludom utkane niti u potki neželjenih a protkanih sa drugim nitima umetnutim poput kukavičijeg jajeta, a ja sam svoje klupko namotala svojom niti i otkotraljala ...

Neće moju mene niko uplitati tamo gde ja ne pristajem.Ne dozvoljavam. 

A ostalo?

Sve ostalo neka bude volja Tvoja.

Danas nije moj dan

a ni prekjuče,

Okružila me tišina;

Previše se reči urezalo

nenaklonjenih

u nepopuštanju do krvi

Napolju se čuju zvona

kada sam stigla

odbija o zgrade i

nestaje u daljini ...

Da li će se vratiti? 

Da li će se u daljinama odbiti

od sve one ružne reči,

i od ono jedno „ne volim te ...“

mislima da me stigne

kao ubojita strela? 

Provirih napolje;

Previše vlage u vazduhu

i koliko više naprežem čula

slika se sve više deformiše

A onda se zatvorih, u sobu

Sa svim svojim besom 

koji više nisam ni mogla zadržati u sebi

pa spustih i roletne,

kad ga već ne zadržah u sebi

Napolju se smrklo

a unutra 

vreme je ličilo na beskrajni tunel

Gledam tupo u malom prostoru 

sadašnjošću omeđenom

međama i svešću nepodeljenom 

istrajno brojeći otkucaje vremena -

da, 

danas nije bio moj dan

nije bio ni juče 

a ni prekjuče,

tihim glasom

govori mi vreme

pratiš me!

pratiš u korak

mislima

i govoriš tvoje, a moje, reči

okolnosti su se promenile

sa njima i mi

a reči su ostale iste;

misli su otišle svojim putem

i

svi oni nedodirnuti svetovi

što prostorom zvali su nas

ostaće nedodrinuti

svet moj

namerom prema njima ne odjekuje

između tišine blizine

i rasprsnute daljine

pruža se put

bez želje od sebe

ostavila sam premišljanja

vrludavih  daljina

u vremenu odlučenom

kao neuklopivi delić mozaika

i

krećem se

po(put) zvezda

uzdignuta nad samom sobom

ti me pratš

govori mi vreme

korakom sigurnim

u stopu

Odenulo jutro

haljine svilene

pa ne znajući kuda je dan naumio

odšetalo makadamom -

samo,

u krajeve nepoznate

I kada je Sunce zenitu prišlo

Trgnu se dan

i zapita:

Pa gde ode jutro?

Ispruži ruke, dozva ga –

I vrati!

Večernji zvon

Pozva na počinak.

Dan proguta svoju zbunjenost,

A jutro neprepoznavanje,

Pa se spremiše

Za novo svitanje.

Prvim  bleskom jutra

Zora oblači muslinsku haljinu

A božanske reči

Probijajući veći deo noći

Otvoriše put i

Nebesko jato hrli zvezdama

Ljudsko milosrđe

U suzi zaljubljene Zemlje

Jezerom biva;

Otkriva tajnu njegovog  porekla,

Pevajući nebesku ariju

Usred urnebesa zemaljskog

Neobično trepere iglice

U granama srebrenog bora

Pokrivene beličastim prahom;

Svetle sa milion mušičastih iskrica

što doplove i smeštaju se

između mračnog neba i još mračnijeg tla,

pa oko znatiželjnih očiju lepršaju krilima.

A kad se pokrene mutna, daleka belina

I nevidljivi oblaci raziđu,

Tiho se mesečina spusti na drvo

Magijski oživljavajući bezbroj nežnih i zamagljenih radosti;

Onda se i misli pokrenu otvorenim livadama i potokom

Pa žuborom teku i romore,

Brbotavim, šaputavim kikotom želja.

Opojna, tiha, mirisna lepota toga trenutka

Među drhtavim, omađijanim, mesečinom očaranim drvećem

Koja lebdi i obavija zemlju

Ne iščezava sa prvim mrakom,

već se prerušava i oblači novo ruho noći, a

pitanja stavljaju ruke na suho, još toplo stablo bora;

Hoće li doći – hoće li?

Iskradaju se misli pogledu

Hitajući iskricama bora

A glas tišine govori:

Borovi su neprikladni za smrtne ljubavnike,

Sve je ovde nadzemaljsko! -

Podesno samo za bogove i boginje,

Faune i nimfe -Drijade, kojima ćemo postati!

Odmotavajući pogled, 

od juče, preko danas, ka sutra,

klizi vid u znatiželji

koja zaustavljena

baš u ovome danas –

Vidov-danu!

Gleda.

Kojim putem

svetlost se pruža?

Kad presuše mora

i okeani Svemira,

pa želje ostanu

na suvom nebu.

zastaću tada i

oćutati sazvežđe riba

tišinom koja ima

naklonost zvezda

Drhćuće vode

Lebdela

Senka 

Grlila je

Bestelesnim dodirom 

Omeđenih praznina

U blesku svetlosti

Beskonačno duge noći 

Ophrvana čežnjom

Stajala je postojano

Poput monumentalnih

Paganskih kipova 

Skrušene reči

pobožne ljubavi

šćućurene u srcu

odagnaće poglede luckastih želja

i ustupiti mesto

budnim snovima.

Blagodarne suze

svojim tokom i

srdačnom toplotom

rashladiće

vrelinu noći, a

očekivana svanuća

umivena jutarnjom rosom i

zagrljena suptilnom čežnjom

ispredaće dane

zlatnim nitima ljubavi

Snom unedogled usnulim

U kraljevstvu dalekom

vila od nepoverenja

probudila se,

grmljavinom dozivana,

izmoljena!

Probudila se svetlost, da

Zanemoćale reči

čežnjom iznemogle

u život vrati,

Izmaglicom nestajućeg grada

dozivana!

Možda je osetila

zov

u senci pokleklog gorostasa

pored koga su protekle

brze vode

sa onima što nisu hteli biti ...

Ako jednoga dana

Nemirni valovi izbace školjke

I prospu se biseri po sitnom pesku

Pa zasija obala;

Hoće li tada sedef nedostajati moru?

Ako drugoga dana

Usamljeni galeb

U tišini nepomičnog spokoja

Pronađe biser na obalskom pesku

Hoće li slani poljupci izazvati slatke suze?

I ako,

Uplašena od morskih strujanja,

Jata svilenih riba promene more

Hoće li bleštava svetlost

I dalje iskriti nad morskim prostranstvom?

Nebom svetli munja

U daljini

Dohvata zemlju i

Spaja s nebeskim svodom

Donosi misao

U kojoj je sadržana

Beskonačnost svih ostalih misli

Na putu

Univerzumu

Put u beskonačnost

Je ep vremena

Preko nebeskih tela

I svih mesta, bolnolepih detalja

MisaoPotekla iz tačke rađanja

Na Istoku

Uzdignuta do vrha svoje prve kuće

Ta misao

Od koje sve potiče

Ulaznog znaka

Do zenita – si ti

Iskra u kojoj je

Zgusnuta beskonačnost

A svetli

Iz oka 

Nabujale prirode

Iz korena stabla sveta

Nikla je sloboda

Nošena snagom dolazeće radosti

Žestoka sila rasta

Oduvek i zauvek

U beskonačnosti

Kružnog ponavljanja

Donosi tebe

Što proleće se zoveš

Što toplinom zračiš

Žestinom odišeš

„mladom godinom“ smatraš

Proleće je snaga

Rasta!

Ogrnuta belim plaštom

Sa cvećem u kosi

Što jaše na belom konju ... 

U raskopčanoj

Reci

Goloj

Do dna

Kupačica mlada

Pliva

 U zakopčanoj

Noći

Tamnoj

Do svitanja

Oči tvoje usnule

Sanjaju

U san se ulila

Reka

Rečitom tišinom

I vilinskim prahom

Prekrila usne

Tvoje

Proletnji vetar
iz grana prosu
cvetni miris prvog behara
na sagu livada.
U burama vremena
sferama života
otkucavaju, bruje,drhtulje,
lelujaju, šume ...
Impulsi.
To srce otvoreno
odbrojava
i ljubavi i boli...
Srce je svako
zaljubljenik večnosti

Recimo,

da je otišla

i da je tragove saprala kiša

da su misli utanjile

a boje izbledele 

Recimo,

da je odlučila

da je ne prepoznaju

po liku,

već po delu 

I recimo,

da je na kraju

tankim perom

ispisala tri tačke,

tablu i natpis

Postojim!

Ako imaš cilj,

U pustinji života

Naći ćeš i put

"Kod nas na Balkanu se čedna ignorancija, pastirsko neznanje, udruženo s izgledom majmuna i prigradskom zapuštenošću, još uvek smatraju prvim uslovom da se neko proglasi genijem. Varvarsko stanovište da talenat dugujemo Bogu zamenjeno je u međuvremenu naučnom zabludom da smo za sve svoje sposobnosti dužni srećnoj kombinaciji gena, ali naše ubeđenje da mi lično svemu tome nemamo šta da dodamo nikako da se izmeni …" Zlatno runo B. Pekić

Usamljen putnik

Traži u bespućima

jalovim - izvor

Postoje ruke

Nevidljive i moćne

Što gudalom na violini

Preko žica života sviraju.

I dovoljna je jedna stanka

Između dva nesigurna tona

Koji se jedva među sobom slažu

Da nestane pesma;

Ali ako se u tamnom razmaku slože

Dva slabašna tona

Nastaće lepa pesma