Srebreni bor
Neobično trepere iglice
U granama srebrenog bora
Pokrivene beličastim prahom;
Svetle sa milion mušičastih iskrica
što doplove i smeštaju se
između mračnog neba i još mračnijeg tla,
pa oko znatiželjnih očiju lepršaju krilima.
A kad se pokrene mutna, daleka belina
I nevidljivi oblaci raziđu,
Tiho se mesečina spusti na drvo
Magijski oživljavajući bezbroj nežnih i zamagljenih radosti;
Onda se i misli pokrenu otvorenim livadama i potokom
Pa žuborom teku i romore,
Brbotavim, šaputavim kikotom želja.
Opojna, tiha, mirisna lepota toga trenutka
Među drhtavim, omađijanim, mesečinom očaranim drvećem
Koja lebdi i obavija zemlju
Ne iščezava sa prvim mrakom,
već se prerušava i oblači novo ruho noći, a
pitanja stavljaju ruke na suho, još toplo stablo bora;
Hoće li doći – hoće li?
Iskradaju se misli pogledu
Hitajući iskricama bora
A glas tišine govori:
Borovi su neprikladni za smrtne ljubavnike,
Sve je ovde nadzemaljsko! -
Podesno samo za bogove i boginje,
Faune i nimfe -Drijade, kojima ćemo postati!