Uniformisane generacije

Published on 07/05,2015


Sunce je blesnulo još pre pet sati i uzdizalo se u izmadlici daljine. Ulica široka, a sa obe strane drvored ogromnim krošnjama pravi ugodnu hladovinu. Na suprotnoj strani stoji policija, uniformisana, kontroliše saobraćaj.

U senci velike lipe restorančić sa lepom baštom. Sedim sa drugaricom, pijemo kafu i ona mi iz mobitela pokazuje slike svoje dece. Kćerka je srednjoškolka. Uvek je bila lepa, prelepa, ali je kao dete imala svoju posebnost , a sada  ... pitam da li je fotomodel? Ma ne, veli, ona samo voli da se tako slika. Plavuša ispeglane duge kose, lepog lica,zgodna, deluje poznato i smeši se iz mobitela poput mnogih drugih što nam se smeše sa naslovnih strana ... Stavlja kremu za posvetljavanje kose, a obrve naglašava crnom olovkom, žali mi se ona. Ćutim. I razmišljam. Plavuša nije samo boja kose, to je stil života  - odzvanjaju mi u ušima reči jedne moje poznanice, iz davnina.

 

Čujem kako zvon udaljenih zvona mreška svod. Pored mene prolazi sveštenik, prepoznajem ga po uniformi.

Na ogrlici mi se po ko zna koji put pokidala jedna od mnogobrojnih niti i nosim je na popravku. Zlatar me ubeđuje da je to uzaludno bacanje para i uporan je da je zamenim za drugu uz doplatu. Ne pristajem, to mi je uspomena, rekoh. Uzmeš drugu i kažeš sebi to je ta uspomena.  Hm?

Ljudi su zaista praktični, a istina je ono u šta verujemo. (?) Ako su mogli na mestu porušenog starog mosta sagraditi isti novi i reći – to je ta zadužbina ... ljudi veruju jer tako žele, jer mostovi ih i dalje povezuju, spajaju...

Ipak je popravljam, ali u drugoj zlatari. Verujem samo sebi i svom osećaju, ne rasptavljajući se sa sobom (iako raspravu dopuštam), bez obzira da li sam u pravu ili ne, jer, rekoh, istina je ono u šta verujemo.

 

Kod kuće sam zatekla polomljenu kutijicu za nakit. Žao mi je. Uvek mi je žao kada se nešto polomi ili uništi. U prodavnici nalazim i kupujem istu takvu i to je to, sve je opet isto, kao nekada. Da li je? Kutijica nije ista ona, samo liči. Pokušavam biti praktična i verovati u to.

Zamišljeno gledam niz ulicu. Ista stabla sa obe strane. Tek pokoje veliko osamljeno „drevno“ stablo moćno se uzdiže stvarajući prijatnu hladovinu. Zalutalo pramenje one jutarnje izmaglice tumara po mojoj glavi i opustelim dolinama duše. Prizor je nepomičan i nejasan. Kupa me hladna svestlost.

 

Ulicom šetaju decu iz obližnjeg vrtića. Svi nose crvene pregače, znak prepoznavanja, uniforma.

Deca nose ono što im se da, a odrasli prihvatajući uniformu prihvataju istost i svesno se lišavaju slobode delovanja. 70-ih godina prošloga veka smo nosili uniforme u školi da se ne bismo međusobno razlikovali i isticali. Plave keceljice. Nikada mi nije smetala, ta kecelja nije mogla ni sakriti niti izbrisati našu duboku unutrašnju različitost. Uostalom, odelo ne čini čoveka niti ga uniforma pokazuje. Uniforma samo pokazuje profesiju.Mi živimo svoje privatne živote a ne profesionalne. Drugo je umetnost, ona ne trpi uniformnost, ona vapi za posebnošću, ona traži isticanje, ona se živi a ponekad se zove profesijom.

 

Na poslu nisu uspeli uvesti uniforme i nisu uspeli zabraniti pušenje. Zakon jačeg vlada, a uniforme bi sakrile atribute i "argumente" lepote pa bi se mnogi ugušili u iststi  svog unutrašnjeg bivstva, usađenoj bezličnosti, došlo bi do izražaja ono što jesu, jedno veliko ništa, pa po čemu bi se isticali i razlikovali.

Prihvatajući uniformisanost duha čovek se dobrovoljno lišava slobode razmišljanja, postaje mašina sa tehničkim karakteristikama o broju obrtaja, (obim grudi i struka, visina težina, tonus, ... godine ..) , roku trajanja, računajući amortizaciju.

 

Ako se može kutijica koja se razbila zameniti drugom, novom, istom takvom, ako se može ogrlica zameniti novom i reći sebi –to je (sada) ta uspomena, onda se može i osoba zameniti drugom, istom takvom, uniformisanog duha i da sve bude OK.

Može, jer tamo gde nema razlika i različitosti nema ni duha, nema mašte, nema posebnosti, nema unikata i nema ni emocija, sve je isto i tako svejedno.

Tamo gde postoji različitost, postoji i stvaran život, postoji mašta i stvarna mogućnost izbora ali i mogućnost greške, zahteva razmišljanje pri odlučivanju i nimalo nije svejedno.

Gde postoje emocije ne može biti svejedno.

 


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=255557

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Uniformisane generacije



  1. Visit Mia

    Slazem se da je svet oko nas uniformisan, a bez obzira sto na vecini radnih mesta nema uniformi vrlo malo ljudi se vidno po necemo posebno razlikuje. Uglavnom se svi slicno oblacimo, koristimo iste fraze i recenice i gledamo da se ne izdvajamo iz mase, jer to je drustveno prihvatljivo.



  2. Visit Nikoleta

    Da @ Mia :-)
    Na poslu se treba isključivo koncentrisati na posao i zaraditi sve do poslednjeg dinara koji nam se isplaćuje, ni manje ni više od toga, pristojno se oblačiti (društveno prihvatljivo kako si rekla), a emocije čuvati za drugo ... po tome se prepoznajemo, kao dobri radnici.



  3. Visit Janakis

    Vas nekoliko je učinilo da ovaj blog servis ponovo živne i to je odlično.

    U ovom tekstu si svašta zadrobila, sa ponekom rečenicom bih se mogao saglasiti, a već u sledećoj negdje odlelujaš, ili budeš kontradiktorna.

    "Nikada mi nije smetala, ta kecelja nije mogla ni sakriti niti izbrisati našu duboku unutrašnju različitost... uniforme bi sakrile atribute i "argumente" lepote pa bi se mnogi ugušili u iststi svog unutrašnjeg bivstva, usađenoj bezličnosti, došlo bi do izražaja ono što jesu, jedno veliko ništa, pa po čemu bi se isticali i razlikovali".

    Ne postoje dva ista stabla u drvoredu.

    Kad je reč o odeći, uniforme ne mogu ni sakriti ni izbrisati razlike, ni duhovne, ni intelektualne, čak ni estetske. Takođe, različito odevanje odnosno nenošenje uniformi ne može prikriti kako kažeš usađenu bezličnost a ja bih možda odabrao reč karakter. Ništa nismo različitiji, a posebno nismo plemenitiji ako se različito oblačimo.

    Komunisti su promovisali jednakost, bratstvo i jedinstvo, naravno samo deklarativno. Za taj sistem uniforme su služile da bi svi bili isti, ili što sličniji, vizuelno; da se šatro ne bi obraćala pažnja na materijalne razlike među decom (a i mnoge druge); kojih je naravno bilo i koje su se kao i sve ostale videle. Da ne bi delovali suštinski delovali su vizuelno.

    Niti se uniformom može prikriti različitost, niti se može stvoriti ni različitost, a ni istost.

    Da li su zaista kako kažeš mnogi na tvom poslu jedno veliko ništa, i ako jesu da li stvarno misliš da različito oblačenje sprečava da se to ništa primeti?! Da li bi uniforme pomogle da se primeti?!

    Za zapažanje različitosti je potrebna duhovnost, intelekt, emotivnost; kad mnoge razlike zapaziš štošta te pogodi, potrese, zabrine u tom smislu je bila ona moja rečenica da nije sva sreća u primećivanju razlika. Jedna latinska poslovica glasi Horribile visu! u prevodu strašno je videti.

    Izvini na opširnosti... povukla me tema :-)



  4. Visit Nikoleta

    Haha, baš si me oraspoložio komentarom @Janakis. :))
    Isto sam pomislila i zaista jesam i nadrobila i lelujala i pomislila sam da će neko steći utisak da sam kontradiktorna ... ;)
    Zato sam prvo malo razmišljala da li da objavim, posle sam pomislila da bih mogla u svom komentaru biti malo određenija... pa sam odustala sa mišlju da vidim kakve će biti reakcije.
    Posle sam se još dvoumila kod odgovora Mii i konačno odustala. Zato mi je ovaj tvoj komentar baš po volji i dobro došao; rekao si sve što i sama mislim i zaokružio celinu. :)
    Za dvadeset godina staža promenila sam preko deset poslodavaca ...dugo sam bila i bez posla ... nagledala sam se i naslušala svega i svačega i svakoga, ali za ovo što se dešava u zadnje dve-tri godina najbolje je spomenuti reči jednog našeg novinara/političara - on je gostujući u nekoj (suludoj)emisiji sa temom o metroseksualcima, novim tendencijama (tako nešto),a gde su ostali gosti bili generacija njegove dece,blago šokiran diskusijom i razmišljanjima ostalih, samo rekao:"Hvala Bogu da nisam više mlad i da ne moram sve ovo ponovo živeti" :))
    Znaš @Janakis, često se zapitam da li je generacija naših roditelja nas gledala tako tužnim pogledom i uvek zaboravim pitati roditelje. :)
    PS
    Sve drugo što bih rekla nije za ovde, pa ću prećutati. Znam tačno i otkuda dolazi naše blago razilaženje u mišljenji. Reći ću ti ako mi se ukaže pogodna prilika. ;)
    PSS
    A što se tiče blog servisa ja sam mislila da to ovde tako treba i da je nepisano pravilo da se niko ne uznemirava komentarima, pa zato uglavnom ćutim :))

    Hvala ti na komentaru i pojašnjenju prethodnog.



  5. Visit Faribo

    Svet, pa i mi, takav kakav je. Na žalost, kao što neko nekad reče, manjina upravlja i gospodari većinom. Kad si manjina onda je sve teže. Naravno, sa te materijalne. U borbi za materijalno, nema se previše vremena za duhovno. Možda za neku godinu ta razlika u korist materijalnog bude i izraženija, ali to ne znači da ne treba da se borimo da sačuvamo sebe, ali što je mnogo važnije i druge.



  6. Visit Nikoleta

    @Faribo
    Borba za materijalno izražena je u nedovršenim društvima (u previranju) a takva društva su nestabilna i u njima je lako moguće biti čas gore, čas dole, jer je primena zakona „rastegljiva“ , sve je relativno i sve je na prodaju (nema sigurnosti)... U tom procesu otimanja materijalnog nema se vremena za duhovno, a možda čak nema ni potrebe, jer društvo nije ustanovljeno, nema sistem vrednosti pa ni moralnu os, vertikalu za to vrednovanje. Količina materijalnog bogatstva je jedini pokazatelj „vrednosti“, jer u dru[tvu vlada najprimitivniji princip - pojesti ili biti pojeden i iz njega proistekao čoporativni princip „vođe“; zapravo novac (a ne duhovno bogatstvo) daje moć i to je to...

    Hvala ti na zanimljivom komentaru.