Svet mašte

Uvrnuti pogled

Posmatram
Vreme je promenilo svoju brzinu. Događaji se nižu, smenjuju jedan za drugim u nezaustavljivom vrtlogu vremena, izgleda brže – puno ih je , ... , a onda se sustižu. Ne bi, navodno, hteli biti onaj drugi, a sustižu se, prestižu i od siline potiru.

Mnogi se u tome ne snalaze. Vir ih guta, izbacuje iz svog središta povređene i gura na stranu.

A neki se nikada i ne vrate.
Što se tiče njihovog sopstvenog  sna, on se srušio u tom jednom trenu, kao da ga je pogodila munja koja je blesnula iz vedra neba raskomadavši ih na sitne deliće koji ništa više nisu značili i ugurala do dna tog vrtloga ne ostavivši ni toliko vremena da se stvori prah koji bi se mogao raspršiti u vazduhu, nejak i bezličan, posle čega bi se mogao slegnuti na ko zna kom nevažnom mestu u vidu beskorisnih minijaturnih čestica koje nemaju nikakvu vrednost i do kojih nikome nije stalo; ni toliko, sve je vir progutao.