Putevi miline
Svakoga dana, kad sunce zađe, noć se mrakom razlije i osvaja prostor za sebe. Uvuče se taj mrak u sva skrivena i neskrivena mesta i gleda nas očima tišine.
Noć je topla. Voda se cakli sjajem mesečine i masom privlači okolinu. Vetar nežno nadražuje njenu površinu, talasa. Mesec je već na vodi. Uzima nekoliko trenutaka krišom ukradenih od vremena, a voda ga talasima lomi i lomi, otkriva njegovim sjajem, potapa pa izranja i pokazuje znatiželjnim očima, uzdiže ga gordog i odvažnog da zagospodari i ovom noći.
Ta potreba vladanja do pipavog igranja mrakom, strasnim prelivanjem iz gustih šuma u puste livade ispunjavala je u potpunosti svaku noć koja je bila njegova.
A hteo je svaku. Za sebe.
Zatim sledi pad i zalazak za daljine.
Beg i skrivanje.
Daljine su tuđine. Praznine.
Odzvanjaju jetko, prizvukom laži.
A mesec iznova, nerazumno bezosećajno, igra onu istu svoju igru, ponesen cikličnom ponavljanjem noći ...
Jednu ipak neće nikada imati - onu koju ne dopušta polarni dan!