Putevi miline

Published on 09/17,2015

Svakoga dana, kad sunce zađe, noć se mrakom razlije i osvaja prostor za sebe. Uvuče se taj mrak u sva skrivena i neskrivena mesta i gleda nas očima tišine. 

Noć je topla. Voda se cakli  sjajem mesečine i masom privlači okolinu. Vetar nežno nadražuje njenu površinu, talasa. Mesec je već na vodi. Uzima nekoliko trenutaka krišom ukradenih od vremena, a voda ga talasima lomi i lomi, otkriva njegovim sjajem, potapa pa izranja i pokazuje znatiželjnim očima, uzdiže ga gordog i odvažnog da zagospodari i ovom noći.

Ta potreba vladanja do pipavog igranja mrakom, strasnim prelivanjem iz gustih šuma  u puste livade ispunjavala je u potpunosti svaku noć koja je bila njegova.

A hteo je svaku. Za sebe.

Zatim sledi pad i zalazak za daljine.

Beg i skrivanje. 

Daljine su tuđine. Praznine.

Odzvanjaju jetko, prizvukom laži.

A mesec iznova, nerazumno bezosećajno, igra onu istu svoju igru, ponesen cikličnom ponavljanjem noći ...

Jednu ipak neće nikada imati - onu koju ne dopušta polarni dan!


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=259738

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Putevi miline