Svet mašte

Možda ...

Bila sam bolno svesna Njega, sve do jagodica njegovih prstiju na mojoj ruci, pa se setih vremena kada sam mu bila naklonjena, kada sam u svojoj devojačkoj zanesenosti bila zahvalna kada bi mi ukazao pažnju. Bio je moj učitelj, moj prijatelj i pouzdanik. Ili sam samo ja mislila da je tako? A ja bih mu i dalje možda bila privržena da ne znam da ...

Ti si žena, ja sam muškarac; kad si ti srećna i ja sam srećan, govorio je.

Bilo je to vreme koje je proteklo kao san. Ne sećam se pesama, ni njihovih imena, iako ih je bilo u izobilju. Moj svet beše u magnovenju, a i to beše jedna pesma.

U nekoj drugoj Reci vremena sve bi bilo drugačije. Možda bih u toj drugoj, srećnoj, Reci i pripala Njemu.

Možda ...

Ali u ovom životu On me je prepustio toj Reci i blizine su ponovo postale daljine. Sve one senke mermernih statua, kipova, spomenika, ozbiljnih i zabrinutih lica okruživale su nebeski svod u poluluku, kao da nadgledaju šta će se tu odigrati.

Strah od tog mogućeg događanja još nije iščezao.

Napolju i dalje odzvanjaju glasovi, propraćeni i pomešani sa zvukovima iz prirode.

Jednom smo se pronašli u svetu mašte i naši su se svetovi dodirnuli, nežno priljubili dahom poput vrelog vetra Fena, pa kada bih zatvorila oči mogla sam videti Njegove reči kako klize niz moje obraze i Njegove misli kako obuhvataju moj struk dok mi se približava. U tom laganom dodoru beše toliko slasti, da nisam znala da li da mu se približim ili da pobegnem.

Voleo bih da ponovo budemo prijatelji. I više od prijatelja, prekide mi misao šapatom.

Kad se napokon razdvojismo, ote mi se nespretan zvuk, poput drhtave harfe. On se zakikota, a ja pomislih ...

Možda ...