Poljubac od hiljadu godina
Published on 05/23,2015
Noćas je grmilo i kiša je isplakala sve zaostale zablude. Već pomislih da od dana neće biti ništa, računajući na ledene oblake što se ne razilaze i kao najgori mogući teret pritiskaju, hladnoćom stežu poput lanaca koji me drže vezanu za onaj ćošak sveta u kome vlada siromaštvo osećaja i izopštenost duha, odakle se teško izvući a da ne ostane neka vrsta ukletog znaka na čelu, pokazatelja ranjene duše. Samo pomislih, kad Sunce iznenadi vatrenom dugom.
Priroda je neprediviva, a ja baš volim nedvosmislene predvidivosti, zatvorene u zlatnom kavezu osećanja na blizini manjoj od jednog kubnog centimetra za koji se tačno zna da mu treba hiljadu godina da se spoji, upravo toliko treba i za pomak svesti.
05/23,2015, at 20:09
Visit Aneta
Poljubac kroz hiljadu godina, zanimljiv slučaj gde fali samo jedan kubni cemntimetar da bi se stalaktit i stalagmit spojili, zašta je potrebno hiljadu godina.
Ti dakle, govoriš o Resavskoj pećini. :)
05/23,2015, at 20:11
Visit Rozeta
@ Aneta
Okićena uspomenama kao resavska Divljakovačka pećina, "Resavska lepotica", prolazim kroz predvorje istorije mračnim tunelima neizvesnosti, duž staza okamenjenih vodopada do pećinskih orgulja koje reaguju na jedan nežni dodir i čuje se mnoštvo zvukova...
Hvala ti na pojašnjenju. ;)