Svet mašte

Hladna priča o izgubljenom

Nekim aktivnostima prisegnemo jer nam ulepšaju samoću a da pri tome ne ukrote ni naš duh niti ličnost, pa ostanemo pravi i jaki kao drvo u koje je grom udario ali ga nije oborio.

Rutina svakodnevnice često zna da uništi sve ono što je bilo najbolje u nama i načini veliku ranu u duši, posebno ako nas obuzme hladnoća provincije i ukalja u dodiru sa ljudima koji misle samo na to da uveče, pošto se dobro nahrane, odigraju partiju karata, igrice na računaru ili pukom valjanju po posteljama ne birajući s kim ... Ponos je taj koji može da nas sačuva od žalosnih provincijskih ljubavi iz dosade ili iste one rutine. Između ništavnosti ljudi koji nas okružuju i ništavila, jedna nadmoćna žena uvek bira ništavilo, te brak i društvo za nju postanu manastir. Ona, verujući da u životu uvek postoji više, živi poezijom kao što karmelićanka živi verom i sve to je načini prefinjenom toliko da je obožavanja laskavaca podignu na presto života sa svim njenim manama.

Šta jedna takva žena može da izgubi ili dobije na taj način?

Osećaj gubitka i dobitka samo je opsjena u našem životu, a sreća je mera onoga što možemo nazvati dobitkom ili uspehom. Stoga sigurno ne gubimo ono što nas izvesno u našoj najdubljoj nutrini čini srećnim, taj naš unutrašnji instinkt nam to nikada ne bi dozvolio.