Svet mašte

Vozovi dolaze i prolaze

donose i odnose ljude i živote,

a ovo je priča

o jednom generalu i jednoj Ewi…

Od Adama do nas

bilo ih je

koji su imali svoju Evu,

hteo si i ti

Ali ja nisam Eva!

Ne volim slavu, bogatstvo,

ne volim ni  vlast,

ne volim teatralnost, pohlepno

Ja, zapravo, volim život (i moć)

Skrivene iza pozornice i očiju javnosti

baš tako strasno, neumitno i

pohlepno

Sve si u pravu,

svakim svojim slovom,

do imanja učahurene sebe –

I do razuma!

Zar bi nas razum doveo

u bezizlaznost vrpoljenja?

Ne.

Ne krivim nikoga,

naročito ne tebe.

A zašto bih, kada sam prošla?

A ti, ti opet kasniš,

onim  istim vozovima

što donose i odnose ljude i živote,

a tek poneki se sretnu

Prećutaću sve što si ti …

i sve ono što nisam ja …

propušteno,

a trebali smo i morali za nas …

Vremena se menjaju

dok zlo ostaje isto

...a ti i dalje hoćeš svoju Evu ....

I opet gledaš u prošlost

A možeš ti

možeš drugačije,

gledati

jer već jednom jesi!

Možeš

podići pogled

do budućnosti,

ne treba ti nikakva Eva

Možda bi taj drugačiji pogled

mogao promeni sve(t)?!!

Dan siv,

bledunjav,

oskudan koloritom

sitne kapi najavljuju kišu

na obe strane razbarušene krošnje

ulica vuče kolonu teških koraka

tugaljiva lica

jednoličje

Sanjaš li biserne zore u topla letnja jutra. Sunce iznad Avale. I Dunav. Veliku i snažnu reku, kako vodom odnosi sve propale prilike, nedosanjane snove, neostvarene želje. Sve pokušaje, uspone, padove. Izdaje, prevare. Ljubavi kojima smo se davali. I one kojima nismo. Slučajne partnere. Plašljive, neodlučne, posrnule, pogubljene, zlonamerne, lakoverne, ulizice, dvolične. Putnike namernike. Podle šaptače. Gutače. Žderače. Namrgođene pljuvače, jahače magle. Ali i one sa kasnim paljenjem. One kojima savest  uvek naknadno proradi. Kasno. 

Sanjaš li brige i more. Lutanja. Gubljenja. Pronalaženja. I ponovna traženja. Putovanja. Odlaženja i vraćanja. Mene malu, na kuli Milenijuma, sa pogledom na Dunav. Na Kalemegdan, na Beograđanku. Na istoriju, geografiju, na nas. Svaki krik porobljenog grada. Svaku suzu presahlu na izgorelom ognjištu. Sve rušeno, porušeno, sravljeno sa zemljom. I nanovo građeno. Sve prevare, sitne laži i još sitnije ćari. Obmane. Svaki nedostatak slobode i praznine kojima odzvanjaju molitve. Lagume, krtičnjake, podzemlje i nedodirnute svetove. 

Sanjaš li kapi rose u prohladna jesenja jutra. Izlaske i zalaske sunca iznad Istočne i Zapadne kapije Beograda. Puteve. Tokove. Veze. Poveznice. Prečice. Sokake. Brzake. Pobednika. Konjanika. Neznanog junaka! Česme na iskonskim izvorima. Život u kapima. I kapi u životu. Sreće i tuge. Radoasti, mladosti, zanose. Sanjaš li? Sav naš trud. Sve propuštene prilike. Neprilike. Strahove. Praštanja. Kajanja. Ono nikada više. I opet, i ponovo. 

Budne noći i snena jutra. Maglu iznad Save. Padove. Ustajanja. Umiranja i ponovna rađanja. Vodostaje. Izlivene reke u kojima smo se ogledali. Sve naše akcije. I sve reakcije. Zajedničke poduhvate i razdvajanja. Pokušaje. Svaku prepreku na koju smo nailazili. Preskakali. Koje je trebalo i rušili. Sanjaš li obale, reke i mostove. Veze. I opet. I ponovo. 

Sanjaš li svetla u noći i bleštavilo velikog grada. Zaslepljuje li te u snovima. Ili po danu? Vodi li te pravda. Želja, nada, strah od ovog ili onog. Ili razum? Sanjaš li? Sve nerazumne poteze. Tvoje i moje. Svaki gest dobre volje. Tvoj. Moj. Naš. Sve nesagledane mogućnosti. Sve neodlučnosti, neprožvakane situacije a progutane. Zaglavljene u grlu. Svaki gubitak daha. I volje. Zastoje. I opet padove i nova ustajanja.

I kraj. 

Sanjaš li bolje sutra?

Tihim koracima, nečujno

u gordostima svojim

odšetasmo putem

sjaja zvezdanih niti 

Ostaše oči znatiželjne

na  pozornici praznoj, mračnoj

bez kojih 

zvezde ne bi imale sjaj

bez čijih pogleda

ne bi imale kraj, u svesti 

Da nije bilo oka tvoga

ne bi bilo ni zvezdanog sjaja

moga

ne bi bilo čarobnog sjaja

svetlosne niti

niti zvezde moje 

Prećutaću ono

što sam zamerala,

sebično (takva sam),

a i sama sam

majstor toga bila,

svesna istosti našega sjaja 

I gde je kraj zvezdama? 

U završnom trenu treptaja oka

koje uhvati njen sjaj

pogledom stisnutim zarobi

i ponese sa sobom

zauvek

zauvek 

Pa tihim korakom

nečujnim

odšeta putem

njenog sjaja

Ljubav može postati čudna navika, čudnija utoliko što se ne može zadovoljiti sopstvenim postojanjem, već veruje da se čini više živom mrdajući koncima okolinu za aplauz  sebi. 

Opsesija je još čudnija navika, pecanja te čudne ljubavi tankim nitima za aplauz sebi, što bi je ponovo izvukli na pozornicu, pa silom vukli konce za isti onaj aplauz, za propušteno.

Ne. Ne pristajem! 

Izgubljena prilika je zauvek izgubljen. Boli. Boli ta činjenica da se jedna (jedina) moguća nit poverenja bacila pod noge u blato. Bahato i neodgovorno.

Da li me brine? Ne. Ni najmanje.

Da li žalim? Ne. Isto. 

Pletisanka moja oporila sve zaludom utkane niti u potki neželjenih a protkanih sa drugim nitima umetnutim poput kukavičijeg jajeta, a ja sam svoje klupko namotala svojom niti i otkotraljala ...

Neće moju mene niko uplitati tamo gde ja ne pristajem.Ne dozvoljavam. 

A ostalo?

Sve ostalo neka bude volja Tvoja.

Danas nije moj dan

a ni prekjuče,

Okružila me tišina;

Previše se reči urezalo

nenaklonjenih

u nepopuštanju do krvi

Napolju se čuju zvona

kada sam stigla

odbija o zgrade i

nestaje u daljini ...

Da li će se vratiti? 

Da li će se u daljinama odbiti

od sve one ružne reči,

i od ono jedno „ne volim te ...“

mislima da me stigne

kao ubojita strela? 

Provirih napolje;

Previše vlage u vazduhu

i koliko više naprežem čula

slika se sve više deformiše

A onda se zatvorih, u sobu

Sa svim svojim besom 

koji više nisam ni mogla zadržati u sebi

pa spustih i roletne,

kad ga već ne zadržah u sebi

Napolju se smrklo

a unutra 

vreme je ličilo na beskrajni tunel

Gledam tupo u malom prostoru 

sadašnjošću omeđenom

međama i svešću nepodeljenom 

istrajno brojeći otkucaje vremena -

da, 

danas nije bio moj dan

nije bio ni juče 

a ni prekjuče,

Bila sam bolno svesna Njega, sve do jagodica njegovih prstiju na mojoj ruci, pa se setih vremena kada sam mu bila naklonjena, kada sam u svojoj devojačkoj zanesenosti bila zahvalna kada bi mi ukazao pažnju. Bio je moj učitelj, moj prijatelj i pouzdanik. Ili sam samo ja mislila da je tako? A ja bih mu i dalje možda bila privržena da ne znam da ...

Ti si žena, ja sam muškarac; kad si ti srećna i ja sam srećan, govorio je.

Bilo je to vreme koje je proteklo kao san. Ne sećam se pesama, ni njihovih imena, iako ih je bilo u izobilju. Moj svet beše u magnovenju, a i to beše jedna pesma.

U nekoj drugoj Reci vremena sve bi bilo drugačije. Možda bih u toj drugoj, srećnoj, Reci i pripala Njemu.

Možda ...

Ali u ovom životu On me je prepustio toj Reci i blizine su ponovo postale daljine. Sve one senke mermernih statua, kipova, spomenika, ozbiljnih i zabrinutih lica okruživale su nebeski svod u poluluku, kao da nadgledaju šta će se tu odigrati.

Strah od tog mogućeg događanja još nije iščezao.

Napolju i dalje odzvanjaju glasovi, propraćeni i pomešani sa zvukovima iz prirode.

Jednom smo se pronašli u svetu mašte i naši su se svetovi dodirnuli, nežno priljubili dahom poput vrelog vetra Fena, pa kada bih zatvorila oči mogla sam videti Njegove reči kako klize niz moje obraze i Njegove misli kako obuhvataju moj struk dok mi se približava. U tom laganom dodoru beše toliko slasti, da nisam znala da li da mu se približim ili da pobegnem.

Voleo bih da ponovo budemo prijatelji. I više od prijatelja, prekide mi misao šapatom.

Kad se napokon razdvojismo, ote mi se nespretan zvuk, poput drhtave harfe. On se zakikota, a ja pomislih ...

Možda ...

Kasno popodne je.  Crvene i zelene providne zavese viore iznad vrata ka terasi i dvorištu, a sunce se u snopovima provlači kao lopov krade sjaj zlatnog kandila. Soba miriše na tamjan.

On stoji pored prozora i posmatra kako se vetrić poigrava laticama raznobojnog cveća koje krasi naročito uređeno dvorište. Pred otvorenim vratima u malom, središnjem delu dvorišta jedan čempres se izvija ka nebu. Zamišljenim pogledom prati njegove zavijutke sve dok ne shvati da svetlost baca zlatni sjaj. U daljini se čuju zvona.

Bio je veoma sujetan, poput Oktavijana, uvek je želeo najviše ono što ne može da ima, a ako bi to kojim slučajem dobio, bio bi ga kadar odmah uništiti, kao što je kralj Irod usmrtio svoju najvoljeniju ženu samo da bi ugasio hasmonejsku dinastiju iz koje je poticala ...

Imao je cilj koji je po svaku cenu hteo krunisati dobro obavljenim poslom. Kruna toga uspeha bio bi On. Ali ipak, uprkos svemu, nije bio nametljiv čovek. Njegova moć se krila u zlokobnom pogledu ledenih sivih očiju koje su se prikovale za Nju. Njegove rasplamsale opsesije caklile su te oči. Želeo ju je kao trofej. Želeo je hirovitom dušom kralja Judeje. Zato je jedina moguća sreća sa njim bilo to trajanje igre koja se poput onih snopova svetlosti provlačila u njihove živote i kao lopov krala zlatni sjaj njihove prirode.

Ona je, suočena sa neizvesnom sudbinom tuđine, uz obećanje da će biti njegov pouzdan saveznik vremenom postala sposobna i neprikosnovena vladarka u onom polju ljudske svesti koji nadrasta svet gde verska prognanstva predstavljaju svakodnevnicu.

Sve nosimo iz detinjstva.

Nismo mi ti koji govorimo reči.

Reči su te koje govore o nama.

                  *Vitold Gombrović 

Nikada ranije ljudi nisu toliko puno komunicirali, a tako malo slušali jedni druge ,kao izraz latentnog  nepoštovanja, pa nikada do sada i nije bilo toliko izraženo nerazumevanje.

Za preživeti treba ojačati.

Imati hrabrosti suočiti se sa onim najgorim u ljudima što sokove života zagađuje, truje podlim namerama, dvosmisleno upakovanim celofanom reči.

Oklop.

Čovek godinama pažljivo gradi taj oklop oko sebe koji ga čuva od ranjavanja, od potonuća...Ipak, ne treba se mnogo štititi, tako se postaje potpuno neosetljiv, srce se vremenom pretvara u led, telo u mrtvaca, a život gubi svoje ukuse zauvek.Tako se postaje zombi.

Mržnja se ne može sakriti sladunjavim rečima u tim finim pakovanjima modernog dizajna. Jednoj senzibilnoj prirodi ne može promaći da je uoči, posebno ne kada (ne)voli.

Uzalud vam trud svirači. 

Sanjati nemoguć san

Nositi tugu zbog odlaska

Goreti od moguće temperature

Otići gde niko ne odlazi

(Žak Brel)

Ja sam priroda.

Ja sam ona što opija te mirisom cveća, greje suncem kroz ružičaste oblake, hladi vetrom, poji kišom, otima vremenu i gleda sjajem zvezda. Ja obitavam u delu tebe magijom požnjevene pšenice i rasutog zlatnog žita. Ja sam iskra u kristalu od želja koje vide ženu kako pleše kraj velike vatre čuvajući svetost moći svoga tela. Ja sam u onom delu tebe čija je duša prošla mrakom hladne zime da bi stigla u prolećna jutra, blistave  zore.

Ti me znaš, ja sam ona meka ruka što ti krišom mrsi kosu, topli vetar koji suši nevidljive suze i nežni poljubac što obrokom ispunjava tvoju glad.

Imam hiljadu imena, ali ipak ti me znaš, odazivam se na sve snopove misli koji gospodare vremenom od želja do sutrašnjice.

Ti me znaš.

Ja sam tvoja hirovita priroda.

tihim glasom

govori mi vreme

pratiš me!

pratiš u korak

mislima

i govoriš tvoje, a moje, reči

okolnosti su se promenile

sa njima i mi

a reči su ostale iste;

misli su otišle svojim putem

i

svi oni nedodirnuti svetovi

što prostorom zvali su nas

ostaće nedodrinuti

svet moj

namerom prema njima ne odjekuje

između tišine blizine

i rasprsnute daljine

pruža se put

bez želje od sebe

ostavila sam premišljanja

vrludavih  daljina

u vremenu odlučenom

kao neuklopivi delić mozaika

i

krećem se

po(put) zvezda

uzdignuta nad samom sobom

ti me pratš

govori mi vreme

korakom sigurnim

u stopu

Čovek bi da se oseća sigurno, grčevito se bori da se izdigne iz sredine koju je osvojio prljavi urbani šarm. Usponi i padovi. Preporađaju nas. Sve dok se ne postane bitnik. To je scenario života većine ljudi u kome se obespravljeni bore da zaborave mala životna poniženja. Zato je ljubav (nestalni) ideal. Snovi se nikada  ne ostvaruju (ili se retko kome ostvare), ali se neumorno stvaraju, kao uteha, kao način da se prebrode nemirne noći.