Zapis 17
Kasno popodne je. Crvene i zelene providne zavese viore iznad vrata ka terasi i dvorištu, a sunce se u snopovima provlači kao lopov krade sjaj zlatnog kandila. Soba miriše na tamjan.
On stoji pored prozora i posmatra kako se vetrić poigrava laticama raznobojnog cveća koje krasi naročito uređeno dvorište. Pred otvorenim vratima u malom, središnjem delu dvorišta jedan čempres se izvija ka nebu. Zamišljenim pogledom prati njegove zavijutke sve dok ne shvati da svetlost baca zlatni sjaj. U daljini se čuju zvona.
Bio je veoma sujetan, poput Oktavijana, uvek je želeo najviše ono što ne može da ima, a ako bi to kojim slučajem dobio, bio bi ga kadar odmah uništiti, kao što je kralj Irod usmrtio svoju najvoljeniju ženu samo da bi ugasio hasmonejsku dinastiju iz koje je poticala ...
Imao je cilj koji je po svaku cenu hteo krunisati dobro obavljenim poslom. Kruna toga uspeha bio bi On. Ali ipak, uprkos svemu, nije bio nametljiv čovek. Njegova moć se krila u zlokobnom pogledu ledenih sivih očiju koje su se prikovale za Nju. Njegove rasplamsale opsesije caklile su te oči. Želeo ju je kao trofej. Želeo je hirovitom dušom kralja Judeje. Zato je jedina moguća sreća sa njim bilo to trajanje igre koja se poput onih snopova svetlosti provlačila u njihove živote i kao lopov krala zlatni sjaj njihove prirode.
Ona je, suočena sa neizvesnom sudbinom tuđine, uz obećanje da će biti njegov pouzdan saveznik vremenom postala sposobna i neprikosnovena vladarka u onom polju ljudske svesti koji nadrasta svet gde verska prognanstva predstavljaju svakodnevnicu.