Zapis 16
Sanjati nemoguć san Nositi tugu zbog odlaska Goreti od moguće temperature Otići gde niko ne odlazi (Žak Brel) Ja sam priroda. Ja sam ona što opija te mirisom cveća, greje suncem kroz ružičaste oblake, hladi vetrom, poji kišom, otima vremenu i gleda sjajem zvezda. Ja obitavam u delu tebe magijom požnjevene pšenice i rasutog zlatnog žita. Ja sam iskra u kristalu od želja koje vide ženu kako pleše kraj velike vatre čuvajući svetost moći svoga tela. Ja sam u onom delu tebe čija je duša prošla mrakom hladne zime da bi stigla u prolećna jutra, blistave zore. Ti me znaš, ja sam ona meka ruka što ti krišom mrsi kosu, topli vetar koji suši nevidljive suze i nežni poljubac što obrokom ispunjava tvoju glad. Imam hiljadu imena, ali ipak ti me znaš, odazivam se na sve snopove misli koji gospodare vremenom od želja do sutrašnjice. Ti me znaš. Ja sam tvoja hirovita priroda. 