Svet mašte

Tihim koracima, nečujno

u gordostima svojim

odšetasmo putem

sjaja zvezdanih niti 

Ostaše oči znatiželjne

na  pozornici praznoj, mračnoj

bez kojih 

zvezde ne bi imale sjaj

bez čijih pogleda

ne bi imale kraj, u svesti 

Da nije bilo oka tvoga

ne bi bilo ni zvezdanog sjaja

moga

ne bi bilo čarobnog sjaja

svetlosne niti

niti zvezde moje 

Prećutaću ono

što sam zamerala,

sebično (takva sam),

a i sama sam

majstor toga bila,

svesna istosti našega sjaja 

I gde je kraj zvezdama? 

U završnom trenu treptaja oka

koje uhvati njen sjaj

pogledom stisnutim zarobi

i ponese sa sobom

zauvek

zauvek 

Pa tihim korakom

nečujnim

odšeta putem

njenog sjaja