Svet mašte

Ja sam jesen.

Ja sam njena priroda, ona što vetrom nosi spektar najlepših  boja i neštedeći sve obavija, što rominja kapima kiše i svira čudne melodije po oknima prozora, uspavljuje, utopljava, otima tuzi i seti i gleda preostalim sunčevim zracima, dugo, dugo ...

Ja sam deo tebe, iskra u oku, munja na nebu, kap u šumskom potoku, brzaku, zrno okrunjenog kukuruza, posečena stabljika na strnjištu u polju, oštra i nakostrešena prema zločastim stopalima koja bi je gazila.

Ti me znaš, ja sam ona što vetrom lišće nosi, mekom rukom savija grane i vezuje žito u snopove.

Imam hiljadu imena, odazivam se i na suze i na smeh, mislima vezanim u onom snopu žita.

Ti me znaš.

Ja sam tvoja tajna, ćudljiva i snena, obavijena velom od lišća u korpi od granja što ga je vetar ispleo.

Blagodarna jesen

dođe s mirom;

zahladilo jeste -

prilično -

ali ona još čuva lepe dane;

sunce nas nije napustilo

samo se pustoš

popunjava uvelim lišćem

zbog nje

linija horizonta izgleda krezubo

i kuće su postale smeđe,

uflekane,

poput kokošjeg jajeta

nema vetra,

pa nepokretni vazduh

još je čvrst kao san na obrazima;

sve one reči

nošene na talasima tuđih mišljenja

izgubile su se u magli

koja pada kao veo duž reke

dočekujući tako zore,

usamljene, rosno sive,

maglovite i setne,

u kojima cvrkut ptica

iza nevidljivog lišća

donosi spokoj i mir

Svakome proleće, kao i leto u svoje vreme, prođe. U zrele jesenje dane, kad se razgrnu mutne zavese neba, tamo u toj pukotini zaživeće ponovo april – beli snopovi svetlosti zgusnuti u cvetove, tepih zelene trave, purpurni oblaci i munja koja uvek sevne iznenada i ko zna odakle.... i tako se produži trajanje one uzavrele životne strasti.

To je čarobno ponavljanje sveg tog vremena uznemirenosti i zaluđenog traženja, izazovnih traganja. Parče proleća usred jeseni, na krilima mašte može daleko odleteti -  i suviše daleko, odneti nas toplinom pod lakim pokrovom apsurda mirnoće. Uranjanje u mladost i lepotu i ponovno poživljavanje svoga proleća, stajanje na toploj proletnjoj kiši koja će izbrisati osećaj prolaznosti ... sve je kao nekada, a reprize su pomalo dosadne. Nanovo osetiti ludovanje mladosti, sve ono što ona nosi, oseća, čemu se nada, čega se boji i kako ljubi, da se zaviti u glavu svakom poštenom čoveku.

Ali on nije hteo da misli.

Misli su bludnice kojima kada se preda čovek bude razdiran, razvlačen u stotine pravaca, bacan malo tu, malo tamo, između razuma i čežnje, saželjenja i strasti ... ništa.Čula se bore toplinom da obaviju sva otkrića u zanosu produženog proleća usred zrele jeseni, sve ponovo pupa i htelo bi da cveta, ali se ljubav više ne uzdiže nebu. Kompromitovala bi se budućnost, kompromitovala užasno po svim kanonima vrline i dobrote. 

„Jedanput je samo čovek mogao osetiti ljubav koja prevazilazi sve, ljubav pred kojom je svet bio samo varnica u dahu vetra; ljubav koja, ma kroz kakvo beščašće, tugu i nemir prošla, jedina ima u srcu mir i veselost i čast. Sudbina je otrgla tu ljubav od njega, otkinula je kao što oštar vetar otkine savršen cvet.“ Džon Golsvordi,  Tamni cvet 

Od namere budućnosti

i sećanja prošlosti

stvorene su rešetke sadašnjosti –

kavez iz koga se ne može pobeći

a sećala bih se

sećala bih se budućnosti!

zamišljala

virila kroz pukotine mogućnosti

ka tajanstvu

punom zebnji i obećanja

Sve hodnike i prolaze prošlosti

iščezle, izgubljene i poznate

što guraju nas napred

zvala bih drugim imenom ...

samo da mi je izaći

iz ovog kaveza sadašnjosti

koji se pomera i nestaje

a ja u njemu sa njim

modrih očiju punih bledih slika

prašine i nadanja

Svakoga dana, kad sunce zađe, noć se mrakom razlije i osvaja prostor za sebe. Uvuče se taj mrak u sva skrivena i neskrivena mesta i gleda nas očima tišine. 

Noć je topla. Voda se cakli  sjajem mesečine i masom privlači okolinu. Vetar nežno nadražuje njenu površinu, talasa. Mesec je već na vodi. Uzima nekoliko trenutaka krišom ukradenih od vremena, a voda ga talasima lomi i lomi, otkriva njegovim sjajem, potapa pa izranja i pokazuje znatiželjnim očima, uzdiže ga gordog i odvažnog da zagospodari i ovom noći.

Ta potreba vladanja do pipavog igranja mrakom, strasnim prelivanjem iz gustih šuma  u puste livade ispunjavala je u potpunosti svaku noć koja je bila njegova.

A hteo je svaku. Za sebe.

Zatim sledi pad i zalazak za daljine.

Beg i skrivanje. 

Daljine su tuđine. Praznine.

Odzvanjaju jetko, prizvukom laži.

A mesec iznova, nerazumno bezosećajno, igra onu istu svoju igru, ponesen cikličnom ponavljanjem noći ...

Jednu ipak neće nikada imati - onu koju ne dopušta polarni dan!

Jesen rana,

jesen zrela

zrcali u okupanim ulicama;

vreme donosi neizvesnost

a

život traži sigurnost

volimo se videti

i ogledati u drugim očima,

mislim;

lebdi ta misao

između i jeste i nije

nedorečena još neodgonetnutim

daleko je ostalo nezrelo proleće

daleko je i hladna zima

a između njihovih krajnosti

toga i jeste i nije

među tim daljinama

lebdi ova zrela jesen, ovo sada

nitima njihove povezanosti

teku sokovi života proleća

hraneći hladnu zimu

skladište se u njenim žilama

pa prolećem iznova bude;

i u tom cikličnom kruženju

hrani se i naša duša

između truljenja pod zemljom

i onoga što će se vinuti

razapeta je  nit života

za koju se zakačila ta misao

o vremenu i postojanju

između krajnosti

i traži sopstveni pristup

nezavisan od krajnosti 

Jesam li ti govorilila

kad sam smilje pored vode brala

da su dani još suviše dugi

a noći prekratke;

da ruke razum još ne čuju

i da

sveža i krepka,

šapatom misli,

mirisom smilja i bosilja,

ehom glasa šutnje od govora,

tangenta svesti traži

onaj drugi krug mogućeg dodira

Jesam li ti govorila

doka sam smiljem besedila

o bezvremenoj lepoti miliona sunaca

što pod vrelim suncem sjaju;

smilje,

i ubrala jedan mali, žuti cvet

skroman i uzvišen,

besmrtan,

za Tebe

Jesam li ti govorila

da na mestima

gde samo retko bilje može naći dom

uporni život cvate

u svojoj besmrtnosti i

da divan miris pruža,

ali gorak ukus ostavlja

u dodiru toga čula

ukusa,

od dodira misli

sa onim „unapred izgubljenim bitkama“

Jesam li ti govorila

o tome kako sam se mučila da složim mozaik,

komad po komad

po boji, po veličini, po obliku,

po smislu, otimala besmislu,

po ovom, po onom

po slici onog poznatog biti

po bitisati,

po sluhu,  zvuku i prizvuku,

po trajanju, pripadanju i zamor 

Jesam li ti rekla

da za dodirnuti to smilje

nisu potrebne ni ruke, ni oči ni telo,

samo duša,

ono se oseća kao bliskost,

a bliskost prepoznaje kao celina

Jesam li ti govorila koliko  je teško

od besmisla otkinuti smisao

othrvati se nedaćama

izvući iz nevidljivih mreža lepljivih ruku

otrgnuti se svojatavoj sadašnjosti

i sa osmehom osvajati budućnost

Jesam li?

Jesam li ti govorila

I jesli li me ikada slušao

ili si me samo prezirao

držeći da je sve to budalaština?

Podseti me

Jesam li?

Magla je spustila svoj sivi veo

na travu

i jesen je u svom punom sjaju

zagrlila prirodu,

loptasti žirovi

visena granama zatupastih vrhova 

jutarnja želja je najjača 

O, da mi je nadom biti

kao što je jutro puno nadanja,

srećom biti kao srećan dan

i vedrinom biti

kao vedra noć obasjana mesečinom 

a nebo se saginje i miluje snove

Rominjaju nebeske suze

oknima duše prirode

ispiru boje leta,

a ono i dalje

sa svom svojom izbledelom finoćom

izgleda prijatno

i toplo 

susret godišnjih doba

nije greh za kajanje i plač

nije kraj jedne

i početak druge

lepote

već prirodni tok života,

dolazak zrelog doba; 

priroda će doneti plodove

i prosuti spektar najlepših boja

lepotom iluzije

tajne i ljubavi

zbog svega onoga

što ljubav čini

božanstvenom! 

zbog zrelosti i poezije

i zbog same noći tamne

i raskoši one haljine boje mesečine

strasti kojom se nosii

kojom se pripija uz telo i vrat

a jutrom svlači

oblačeći šarene boje dana

Jedna reč

snažna reč

postavlja visoke standarde;

za dostojan odgovor joj dati

druga reč mora podići lestvicu

za stepenik više,

i to mi se  dopada.

Pa ako ne dobacimo od prve

pokušavamo opet i ponovo

dok ne porastemo,

ne dorastemo

rečima reči da dostignemo;

I ne opčinjava nas njihova lepota

i nakićenost,

već snaga

kojom pogađaju istinu,

kojom dotiču suštinu. 

Nisam plemkinja,

Ne toga soja,

Da me lepe reči dvore lepotom ugođaja 

Nisam ni površna

Ne toga tipa

Da me zavedu lepotom lažnog izričaja 

Nisam ni sujetna

Ne toliko, ni samoljubiva nikako

Da bih se kitila girlandama lepih reči 

Ta (jedna) reč

Ta snažna reč

Odlučila da se probije tamo

gde sve sile i prisile ovoga sveta

nisu mogle stići. 

A uopšte ne traži da joj se ugađa! :P

Pogled osmehom prati

rdost izboru prepoznatu,

veseli

da čovek samo od forme, leda i knjige nije,

već

sa puno sofizma zatvorenog poput kapela i manastira

skrivenog daleko od oštrog i znatiželjnog vida;

Nejasan različitostima i neodređen sa više nepoznanica

svojih!

Od misli nastali pogled, njen nejaki

poražen je dvosmislenostima bio,

pa osta zatečen pred novim mogućnostima;

Zbunjen  i  zaglavljen u kanjonu pukotina

nad podzemnim strujanjima;

Dvoji.

A ustvari se koprca uklešten,

pritisnut oštrim  i  nemilosrdnim

gromadama okruženja

Kako ga izvući?

Kako usmeriti ka radosti

kad stvarnost je varljiva,

okolnosti (brzo) promenljive

crtaju i brišu osmehe

tugom do bola i

bolom do odustajanja,

jer vreme je ostavilo ruke prazne

i osmeh zaleđen

Ruke su samo zastale

pred odgovorom razvučene neodlučnosti

između drugih,

boljih

i primamljivijih mogućnosti.

Različitost se nije htela

A istost nije prepoznala.

Ima li je?

Makar i ne bila božanstvena!

Htelo se sve, a sve nije moglo.

Zato su drugom razrokom pogledu

promakli glodari života,

potkopali temelje posmatračima,

izgrizli niti što spajale su vidljivo i nevidljivo

daljine

i ništa se nije preduzelo

sprečiti ih.

Pogled je ostao odsečen.

S pogledom se odbacila i misao

i sve njene mnogobrojne mogućnosti

što nosila ih je u sebi;

Pogazila, prezrela i ismejala! (?)

I nije pitanje: Zašto?

Pitanje je

Kakvu ljubaznost očekivati i

Može li ona osmeh gostoprimstva održati?

Može li misao mislima više verovati?

Jesmo li?

Da li smo pogledom i mišlju

Dostigli neku vrednost na onoj skali,

naporom što voljom smislu je vodio?

Da li u preseku skupova različitosti,

prazan skup je mogućnosti

ili

postoji makar jedan elemenat

koji nadom (se) zove?

Boreći se sa nametnutom ulogom,

zlonamernom i neadekvatnom,

pogled se lomio i lomio kroz prizme različitosti

i promenjen iz toga izašao.

Zato,

mora se pogledu vremena dati

da se oporavi i iz sebe ponovo rodi

na novoj, višoj i stabilnoj razini,

na njoj da sazri

Zahtevnost je velika.

Traži sigurnost i  kvalitet u gledanju

radosti naklonjena,

još slabu muziku čuje

više prepoznatu po pokretima prstiju

što poskakuju po dirkama klavira,

belim i crnim

i traži radosne zvuke na skali vrednosti.

Osmehom bi izvukla visoki C.

Kako se rađaju boje dana? Gde nastaje i zašto nestaje lepota? Kako se stvara bolji svet?

Da li bi ovaj svet bio održiv bez ljubavi?

Čemu bi se nadalo, za šta borilo, želelo,

čekalo, strepilo, plakalo, veselilo, patilo,

odlazilo,

pa opet dolazilo,

sanjalo noću, a

danju sanjarilo

I šta bi onda pokretalo svet?

Da li bi se moglo verovati?

U bolje sutra!

Da li bi se mogla otkriti lepota? 

O ljubavi, veća si od uloge! 

Zamišljam

Da sam devojčica u crvenoj haljinici, širokoj, zvonolikoj i da trčim ulicom  pod senkom stoletnjih lipa, pocupkujući ...

Bezbrižno.

Uzimam vijaču i preskačem u trku, prebcujući prvo jednu pa drugu nogu. Kod izloga zastajkujem. Ogledam se. Skupljam nožice, čvrsto, vrtim vijaču brže i preskačem tako ...

Preskačem pitanja,

Stihove, strofe,rime,

Premišljanja, dvoumljenja,

Kolebanja,

Nesigurnost, neodlučnost,

Preskačem odgovore ...

Jer, još je rano

A moguće je biti! 

Videćemo. 

Gledam

Gledam te,

Vladara zemlje mudrosti,

Gledam taj način na koji se krećeš,

I neodustajanje! 

Pitam se

Da li sam nešto pobrkala? 

Mislim

Da ne postoji ljubav, život bi bio tek jedan jednoličan trenutak u nizu ...

Kap u moru. 

Nadam se

...

I šta sad? I kako sada?

Sada kada sam postala

ona najpoznatija Ona?   ...

Kralj je kratkim potezom

Objavio kraj

leta

Hladne misli će zatim

zanjihati mlade krošnje

Prošla sam svim poljima života

I crnim

I belim - do kraja

I izvukla najbolje iz sebe -

Kraljicu!

Pa, dok jesen bude,

neopaženo

darovala prirodu

raskošima palete boja

vratiće joj,

pripadanjem,

dostojanstvo celine

I sada kada sve to znam,

o koloritu,

ja verujem

da će nas jesen

obojiti istom bojom pristigle misli

od njega 

Ja sam ta priroda-

zahtevna priroda-

ona što kraljevski odgovor ište

i ne zadovoljava se

manjim od njega;

Ja sam ona koja vetrom hladi

A toplinu skriva pod korom drveća;

Otimam se vremenu,

permanentno,

i čuvam valer celine

nemilosrdno poput Artemide

što svoju čistotu

čuvaše oštricom noža