Priroda jeseni
Ja sam jesen.
Ja sam njena priroda, ona što vetrom nosi spektar najlepših boja i neštedeći sve obavija, što rominja kapima kiše i svira čudne melodije po oknima prozora, uspavljuje, utopljava, otima tuzi i seti i gleda preostalim sunčevim zracima, dugo, dugo ...
Ja sam deo tebe, iskra u oku, munja na nebu, kap u šumskom potoku, brzaku, zrno okrunjenog kukuruza, posečena stabljika na strnjištu u polju, oštra i nakostrešena prema zločastim stopalima koja bi je gazila.
Ti me znaš, ja sam ona što vetrom lišće nosi, mekom rukom savija grane i vezuje žito u snopove.
Imam hiljadu imena, odazivam se i na suze i na smeh, mislima vezanim u onom snopu žita.
Ti me znaš.
Ja sam tvoja tajna, ćudljiva i snena, obavijena velom od lišća u korpi od granja što ga je vetar ispleo.
