Razvlačila je svu kreativnost svoga duha da bi spasila situaciju jer je znala da proračunatost lišava mladost njene ljupkosti i kvari većinu njenih plemenitih osećanja unoseći u njih račun.
Poezija bi htela da to bude drugačije, ali činjenice isuviše često poreknu ideal u koji bi čovek hteo da veruje.
Odmotavajući pogled,
od juče, preko danas, ka sutra,
klizi vid u znatiželji
koja zaustavljena
baš u ovome danas –
Vidov-danu!
Gleda.
Kojim putem
svetlost se pruža?
Nekim aktivnostima prisegnemo jer nam ulepšaju samoću a da pri tome ne ukrote ni naš duh niti ličnost, pa ostanemo pravi i jaki kao drvo u koje je grom udario ali ga nije oborio.
Rutina svakodnevnice često zna da uništi sve ono što je bilo najbolje u nama i načini veliku ranu u duši, posebno ako nas obuzme hladnoća provincije i ukalja u dodiru sa ljudima koji misle samo na to da uveče, pošto se dobro nahrane, odigraju partiju karata, igrice na računaru ili pukom valjanju po posteljama ne birajući s kim ... Ponos je taj koji može da nas sačuva od žalosnih provincijskih ljubavi iz dosade ili iste one rutine. Između ništavnosti ljudi koji nas okružuju i ništavila, jedna nadmoćna žena uvek bira ništavilo, te brak i društvo za nju postanu manastir. Ona, verujući da u životu uvek postoji više, živi poezijom kao što karmelićanka živi verom i sve to je načini prefinjenom toliko da je obožavanja laskavaca podignu na presto života sa svim njenim manama.
Šta jedna takva žena može da izgubi ili dobije na taj način?
Osećaj gubitka i dobitka samo je opsjena u našem životu, a sreća je mera onoga što možemo nazvati dobitkom ili uspehom. Stoga sigurno ne gubimo ono što nas izvesno u našoj najdubljoj nutrini čini srećnim, taj naš unutrašnji instinkt nam to nikada ne bi dozvolio.
Kad presuše mora
i okeani Svemira,
pa želje ostanu
na suvom nebu.
zastaću tada i
oćutati sazvežđe riba
tišinom koja ima
naklonost zvezda
Jutro je. Oblaci razvejani nebom, a dan bledim i retkim sunčevim zracima obećava istresajući raskošne skute svoje nebeske haljine nad ovozemaljskom košnicom – radionicom gde hiljade ljudi migolji ulicama gradova i sela na putu ka svom svakodnevnom odredištu.
Izbilo je sedam sati.
Dan polako odmiče a život je za neke ljude i dalje zlatan san, sva zemaljska blaga leže pod njihovim nogama, a oni naziru svoj kutak plavičastog neba, onih vidika u koje nada pokazuje prstom, njima, čiji je život buran i sadržajan i kojima njen glas, poput glasa zavodljive sirene, pevuši zazivne pesme i zove ih da polete i pobegnu od svih ovozemaljskih nevolja.
Nada je prostor pun zlata, srebra i plavetnila ...
U strašno doba te 2000-i neke godine, krajem maja, njih dvojica su stajali u dvorištu ispod stare, procvale lipe koja je mirisala svom snagom svoga cvata šireći im nozdrve intenzitetom mirisa i okupirajući sva čula.
Sunčevi zraci su se poigravali u krošnji bogatoj lišćem, posloženim onako kako život zna posložiti karte pa se svi putevi otvaraju sami po sebi, onako spontano i prirodno, a oni, zraci prolaze nesvakidašnjom lakoćom u snopovima i miluju dva pesnika obasjavajući ih svojom svetlošću kao vencem.
Vodili su jedan od mnogobrojnih takvih razgovora kada su pritešnjeni oskudicom koja im je vezala ruke premišljali kao ozbiljni ljudi kako sačuvati svo stečeno bogatstvo a da se bespotrebno ne trese sve drveće koje su godinama unazad temeljno otresli.
U tom trenutku otvorenih vidika i posloženih karata došla je u potpunosti do izražaja razlika izazvana suprotnošću njihovoh dvaju naravi i ona dva lika, da je mogla nadahnuti kičicu nekog velikog slikara.
Koliko god se trudimo da život posmatramo sa izvesnom trunkom nade, teško se odupreti toj nemiloj slutnji što se nemilosrdno nadvija nad nama, ta depresivna misao o propadanju. Ima se utisak da nas vuče neka misteriozna sila, neka neobična energija opasna po misao ostajanja doslednog sebi. Život je pun izazova, sve je lako dostupno i naprosto nas mami, zove, a mi, mi biramo. U svim našim izborima i greškama najvažnije je ne izneveriti sebe.
Trebalo se pripremiti za gorka iskustva kakva nosi sutrašnjica.
Kad bi vreme merili udisajima čistog života a ne minutima i satima ne bi nas točak života mleo u žrvnju držeći nas još od praisklona u opsadnom stanju velikih i malih strahova, velikih od imaginarnih pretnji malog dometa i malih od svakodnevnih pretnji konstantnog straha od starenja i nemogućnosti trajanja, neslobodne zbog jedne, često iracionalne, emocije.
Sve će biti dobro, život će biti lep, teći će glatko kao reka koja klizi niz ravnicu, bez trzavica, ali i bez velikih poduhvata. Spokoj. Takav će biti ishod, ispunjeni cilj mukotrpnih napora i puna šaka smiraja. Samo se naspavaj i odmori. I budi siguran da ti se neće desiti ništa što ne želiš samo ako odmornom glavom misliš. Ja već spavam!
Laku noć.
Sada, kada su posloženi razlozi u kovčeg života, a mi ostali zaglavljeni u besmislu otimanja vremenu, pa ni tamo ni vamo, sve manje te vidim, a sve više osećam u odjeku otkucaja vremena što preći će, pregaziti, sve one nametnute dane, sate i minute koji nas svakodnevno zaskaču ne shvatajući da su baš oni, ti dani i sati, a i minuti, dželati svoga sada, a otkucaji su svih onih naših misli u kojima smo na trenutak poverovali da će samoća ostati negde daleko iza nas.
Još jednom je, na kratko, bacila pogled u ogledalo, zadovoljna prizorom sopstvene vitke figure, izduženog stasa, blistavog poprsja i savršenog tena, čija se lepota ogledala i u očima prolaznika i iskazivala neskrivenim pogledima oduševljenja, gde god bi se pojavila
Ako je I. ičega imala u izobilju, onda je to bila mašta, koja joj je pomagala da shvati šta se drugim ljuduma dešava. Zapravo, nije suština bila u njenom fantaziranju, već u iskustvu. Njen život nije bio lak od tmurnog detinjstva ... a kada je stasala u mladu ženu osmeh nije ispuštala sa lica ... Čak i pod mračnim plaštom teških vremena, nikada nije prestajala da veruje kako će se situacija popraviti, čak ni onda ako je noću tiho plakala u postelji, gleći jednog plišanog medu koji je pri tome hrkao, a ujutru ustajala puna energije, spremna da pruži sve od sebe kako bi dan ispao podnošljiv ne samo za nju već i za sve njoj bliske osobe.