Svet mašte

  ...lep, a mi maslačci, čašice sa čudesnom aurom smirenosti u iščekivanju vetra ...

 Bilo je to jednog majskog jutra. Doručkovala je mladi sir sa savršeno uzrelim, crvenim, paradajzom uživajući u svakom zalogaju koji je svojim ukusom prožimao sva njena čula čineći onaj fini osećaj zadovoljstva koji može izazvati hrana koju naročito volimo.

 (Dalje)

Drhćuće vode

Dan sivilom deluje obamrlo. Sipi ta sitna kiša, kao jesenja, ona što se podmuklo uvuče u kosti preteći poplavama, nastani pod kožom pa se čini kao da brigama nema kraja, ispreči se kao neočekivani odron koji se poput zida nametnuo između čoveka i željene sutrašnjice.Osvoji rutina i moralna ravnodušnost, ubeđenje da je nemoguće napustiti prazan i zagušujući kavez pretećeg siromaštva, prihvatanje neumoljive sudbine, samouverene noćne avanture u iščekivanju da te neka najprostija groznica, zagađena voda ili običan grip jednostavno zbrišu i konačno ti otvore put ka uvek zelenim poljima, nepresušnim izvorima i večnom spokoju.

Sumrak je nagoveštavao kraj dana a ona se žurno kretala vukući život za sobom kao najteže breme, nastojeći da pre mraka prođe kroz kratku deonice puta koji je vodio kroz gustu šumu, te tako konačno i  sigurno  stigne kući. Došla je do mostića kada su joj se približile kočije. On je usporio i pogleda je, a ona zatvorena, zadubljena u svoje strahove, skoro gluvonema, ulažući sve svoje napore u to da izbegne sučavanje sa neprijatnostima rizika, kratko baci pogled u njegovom pravcu, a onda nastavi preko mostića gledajući u onu gustu šumu kojoj su se sve brže približavali. Ne reče joj ništa, ali je odlučio da je otprati kroz šumu.Kretala se ukrućeno, više nalik statui, kao da joj je i krv bila u čvrstom stanju, ali je ipak jedno, ono unutrašnje najdublje čulo odvojila da prati svaki njegov i najmani pokret.

I tako su se oni ćutke upoznavali....

Noćas je grmilo i kiša je isplakala sve zaostale zablude. Već pomislih da od dana neće biti ništa, računajući na ledene oblake što se ne razilaze i kao najgori mogući teret pritiskaju, hladnoćom stežu poput lanaca koji me drže vezanu za onaj ćošak sveta u kome vlada siromaštvo osećaja i izopštenost duha, odakle se teško izvući a da ne ostane neka vrsta ukletog znaka na čelu, pokazatelja ranjene duše. Samo pomislih, kad Sunce iznenadi vatrenom dugom.

Priroda je neprediviva, a ja baš volim nedvosmislene predvidivosti, zatvorene u zlatnom kavezu osećanja na blizini manjoj od jednog kubnog centimetra za koji se tačno zna da mu treba hiljadu godina da se spoji, upravo toliko treba i za pomak svesti.

Ljubav je utkana duboko u iskustvo života. Ona nas korumpira iznutra, smekša našu ličnost i ne da joj ostati stamenom, nepokolebljivom, krutom i hladnom; atakuje na postojanost i isključivost, a obdaruje strpljenjem i prilagodljivošću ...

Uvuklo se neko zlo u sve pore života, u kosti i ne misli popustiti, a ona se prepustila, odsutna i izgubljena u nepreglednom utočištu svoga pijanog zanosa, kao u nekoj hladnoj pećini u kojoj su izdaleka dopirali nejasni odjeci glasova besmisleno poredanih reči....

U normalnim državama u administraciju zapošljavaju normalne ljude... Za Srbiju je to nedostižan cilj ... jer nije normalno da je u jednoj zemlji posao u administraciji jedini plaćen posao ...(?!!)

 U vreme kada su muškarci bili oni koji su osvajali žene ... brak je bio „jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjavao pobeđenom“.Danas je  sve potčinjeno novcu, ljubav se više ne osvaja...

S vremena na vreme meštane zapanji vest o tome da se negde neka porodilja bacila kroz prozor ..

A onda je jedna njihova mlada sugrađanka skončala u istoj toj tački bola u istom tom sumračnom uglu tuge. Zahvatila ju je ona vrsta neraspoloženja, osećaj da se ne uspeva izaći na kraj sa životom, a koji se ugnezdi u dušu pojedinih žena posle porođaja.

Hormoni.

Mnoge žene ponizno prihvate svoje muke...

A meštani, onda, tihim glasom, kad prepoznaju taj prazan pogled, drhtave ruke, duboki očaj koji obavija lepuškasto lice, govorkaju kako ima neku bolest živaca.

Sažalevali su je, neki omalovažavali, ali svi su bili svesni da je ništa ne može osloboditi od toga zla, do ona sama.

Možda sudbina ili molitve.

Ili ....

Lebdela

Senka 

Grlila je

Bestelesnim dodirom 

Omeđenih praznina

U blesku svetlosti

Beskonačno duge noći 

Ophrvana čežnjom

Stajala je postojano

Poput monumentalnih

Paganskih kipova 

Skrušene reči

pobožne ljubavi

šćućurene u srcu

odagnaće poglede luckastih želja

i ustupiti mesto

budnim snovima.

Blagodarne suze

svojim tokom i

srdačnom toplotom

rashladiće

vrelinu noći, a

očekivana svanuća

umivena jutarnjom rosom i

zagrljena suptilnom čežnjom

ispredaće dane

zlatnim nitima ljubavi

Snom unedogled usnulim

U kraljevstvu dalekom

vila od nepoverenja

probudila se,

grmljavinom dozivana,

izmoljena!

Probudila se svetlost, da

Zanemoćale reči

čežnjom iznemogle

u život vrati,

Izmaglicom nestajućeg grada

dozivana!

Možda je osetila

zov

u senci pokleklog gorostasa

pored koga su protekle

brze vode

sa onima što nisu hteli biti ...

Ako jednoga dana

Nemirni valovi izbace školjke

I prospu se biseri po sitnom pesku

Pa zasija obala;

Hoće li tada sedef nedostajati moru?

Ako drugoga dana

Usamljeni galeb

U tišini nepomičnog spokoja

Pronađe biser na obalskom pesku

Hoće li slani poljupci izazvati slatke suze?

I ako,

Uplašena od morskih strujanja,

Jata svilenih riba promene more

Hoće li bleštava svetlost

I dalje iskriti nad morskim prostranstvom?

Nebom svetli munja

U daljini

Dohvata zemlju i

Spaja s nebeskim svodom

Donosi misao

U kojoj je sadržana

Beskonačnost svih ostalih misli

Na putu

Univerzumu

Put u beskonačnost

Je ep vremena

Preko nebeskih tela

I svih mesta, bolnolepih detalja

MisaoPotekla iz tačke rađanja

Na Istoku

Uzdignuta do vrha svoje prve kuće

Ta misao

Od koje sve potiče

Ulaznog znaka

Do zenita – si ti

Iskra u kojoj je

Zgusnuta beskonačnost

A svetli

Iz oka 

Nabujale prirode

Iz korena stabla sveta

Nikla je sloboda

Nošena snagom dolazeće radosti

Žestoka sila rasta

Oduvek i zauvek

U beskonačnosti

Kružnog ponavljanja

Donosi tebe

Što proleće se zoveš

Što toplinom zračiš

Žestinom odišeš

„mladom godinom“ smatraš

Proleće je snaga

Rasta!

Ogrnuta belim plaštom

Sa cvećem u kosi

Što jaše na belom konju ... 

U raskopčanoj

Reci

Goloj

Do dna

Kupačica mlada

Pliva

 U zakopčanoj

Noći

Tamnoj

Do svitanja

Oči tvoje usnule

Sanjaju

U san se ulila

Reka

Rečitom tišinom

I vilinskim prahom

Prekrila usne

Tvoje

Proletnji vetar
iz grana prosu
cvetni miris prvog behara
na sagu livada.
U burama vremena
sferama života
otkucavaju, bruje,drhtulje,
lelujaju, šume ...
Impulsi.
To srce otvoreno
odbrojava
i ljubavi i boli...
Srce je svako
zaljubljenik večnosti