Poljubac od hiljadu godina
Published on 14:30, 05/23,2015
Noćas je grmilo i kiša je isplakala sve zaostale zablude. Već pomislih da od dana neće biti ništa, računajući na ledene oblake što se ne razilaze i kao najgori mogući teret pritiskaju, hladnoćom stežu poput lanaca koji me drže vezanu za onaj ćošak sveta u kome vlada siromaštvo osećaja i izopštenost duha, odakle se teško izvući a da ne ostane neka vrsta ukletog znaka na čelu, pokazatelja ranjene duše. Samo pomislih, kad Sunce iznenadi vatrenom dugom.
Priroda je neprediviva, a ja baš volim nedvosmislene predvidivosti, zatvorene u zlatnom kavezu osećanja na blizini manjoj od jednog kubnog centimetra za koji se tačno zna da mu treba hiljadu godina da se spoji, upravo toliko treba i za pomak svesti.