Osamljenik
Published on 20:25, 12/04,2015
Oblaci se skupiše sa jedne strane sveta pa jedna velika senka, prozračna, prirodna, ukaza se na zemlji kao da se sam đavo raskrilio nad krajem.
On, sklopljenih očiju, uživa u svojoj nepomičnosti, opružen na asuri od lijana. Ona mu se čini meka, sve mekša, tako da dođe kao dušek; kao lađica a po njoj voda klokoće.
Morske daljine su pustopoljine, ostale bez odgovora i bez tragova, a u iskrama svesti odzvanjaju reči nekadašnjih razgovora, leluja poznati, pređeni, put ...
On se ljulja u asuri i sanja da je na lađi, gonjen vetrom između dve strme obale kanala. S vremena na vreme mlak dah dopire do njega. Žubor talasića postaje sve slabiji; dremež ga hvata i on tone u san, ..., a ona senka se opet pojavljuje ....