Nevidljivim očima pogled luta, kroz sen i blesak u okeanima uzvišenih sazvučja dok srce srcu drugom pozdrav nemi šapuće.
Života tajanstvenog more, prepuno zvezda sa plamom, snom hodi i pohodi poglede bliske jedne drugima.
Vapajem samoća milosrdnu ruku traži da razdreši čvorove čemerom upetljane.
Pozornica.
Mesečina
Na sredini ocrtava krug
Balerina.
Ne čujem korake
A želim čuti melodiju
Melodiju koraka krhke balerine
Podignute visoko na prste -
Lebdi.
Ona lebdi u tami
Sanjam.
Sanjam da plešeš tamo
U tom krugu
Na pozornici života
Koji odnosi jednu po jednu
A ti lebdiš
Lebdiš u senci
U polumraku pozornice
Snovi rastu na svetlosti mesečine
Na bini prolaznosti
I niko ne gleda u skrivene uglove
Mračne komore
Čiji zidovi postojanja
Upijaju osećaj zadovoljstva
Kad lagano oborim kapke
i posmatram svet
kroz tanku nit svetlosti
upletenu među sljubljene trepavice
u blistavoj belini horizonta
radosno će se začeti misao
ukoreniti dubokom šutnjom
u modrinu plavih beskraja
Kad bezbrižno sednem
na visoku stenu
a misli se počnu odmotavati
dugim kadrovima privida
začeće se nova pesma
o počecima svih početaka
i vetru što raspreda niti
šumovima nepoznatih daljina
I kada život oteče
meandrima umornih reka
u koritima praznih snova
žuboriće nerođeno juče,
romoriti nedočekano sutra,
grgoljiće obespokojeno danas
i odzvanjaće u svemirskim okeanima
gde sve titra u neprekinutoj istrajnosti
Ogromna poljana do kraja vidika potpuno je gola i beli se u odsjaju sunčevih zraka od suvog, sitnog peska. Na horizontu se grandiozno i graciozno, iznad doline, uzdižu piramide.
U vazduhu se oseća neka Prisutnost koja kao da govori – ja sam gospodar veličanstvenih dolina; znam tajnu mastaba i piramida u kojima počivaju stari kraljevi; idem hodnicima lavirinta, šestarim iznad doline i mora, u letu dodirujem talase, urličem iz dubina ponora, brazdam peskovite obale, pa brežuljcima dodajem krivine prema obliku svoga tela ...Ali piramide uvek zatičem nepomične.To je zato što čuvaju tajnu kraljeva u sebi.
Razmišljam i računam.
More se vraća svojim obalama, magličasta belina talasa nad peskom, karavani prolaze, prašina leti, svetovi se ruše; a moj pogled, kojeg ništa ne može da skrene, ostaje i dalje uperen kroz izmaglicu u neki nedokučivi horizont...
Otimam se lošim godinama i još gorim navikama, drugačijim principima i suludim vremenima, jer pravi život ne trpi preterano zadržavanje na rubovima, marginama u žabokrečinama vremena, pokošenim poljima i opustošenim njivama.
Nikoleta i Ja; sve što se dogodilo na tim nepoželjnim mestima života, dogodilo je Njoj. Nikoleta je bila sve ono što ja nisam, nisam htela ili nisam mogla, a opet je nekako uspela ostati Ja; Ona voli sve ono što volim ja, kao vešta glumica što bi glumila Mene, a Ja živim i predajem se životu da bi ona mogla glumiti – (Mene), maštati, sanjati. I tako nas dve plovimo rekom života, gledamo sva njegova lica, živeći u imaginarnim očima onih koji nisu tu.
Mi smo sanjarke; snovima snevamo stvarnost u svom svetu mašte.
Sunce je skinulo oreol sjaja i polako se spustilo usred jezera, velikih kao more.
Mašta mi zatreperi i misli krenuše nečujnim koracima za blagom otrgnutim od zaborava po podzemnim hodnicima u kojima čovek može lako zalutati, kao u šumi.
U sanducima od drveta smokve misirske sijaju amfore pune šalibona – vina koje se čuva za asirske kraljeve, a pije iz roga jednoroga.
Vetar struji kroz pukotine zidova i stropa, a ja u zbrkanom zvuku razaznajem glasove, duboke i zanimljive, kao da vazduh govori; čujem puno pitanja, tvrdnji i odgovora ...
Kadrovi nailaze naglo, na mahove i ističu se kao skerletna slika na abonosovini. Iza teških, ljubičastih zavesa je mala dvorana, kao predvorje velike dvorane koja se ukaza kroz pomračinu obasjana stotinama zlatnih svećnjaka. Puna je visokih stubova kojima se gornja polovina gubi u senci; nižu se jedan za drugim u svetlom isparenju, a u dnu te ogromne dvorane prostor se otvara - iza, napolju se dižu kedrovi čija se masa crni u pomračini.
Tu zastadoh, u senci velikog kedra, dok misli nestadoše u razgranatoj krošnji da potraže odgovore.
Napolju je nebo crveno a zemlja crna. Dan se polako gasi i uskoro će zavladati duboki mrak.
Noć je tiha; mnogobrojne zvezde trepere, čuje se samo šuškanje tarantula u prolazu.
Oblaci se skupiše sa jedne strane sveta pa jedna velika senka, prozračna, prirodna, ukaza se na zemlji kao da se sam đavo raskrilio nad krajem.
On, sklopljenih očiju, uživa u svojoj nepomičnosti, opružen na asuri od lijana. Ona mu se čini meka, sve mekša, tako da dođe kao dušek; kao lađica a po njoj voda klokoće.
Morske daljine su pustopoljine, ostale bez odgovora i bez tragova, a u iskrama svesti odzvanjaju reči nekadašnjih razgovora, leluja poznati, pređeni, put ...
On se ljulja u asuri i sanja da je na lađi, gonjen vetrom između dve strme obale kanala. S vremena na vreme mlak dah dopire do njega. Žubor talasića postaje sve slabiji; dremež ga hvata i on tone u san, ..., a ona senka se opet pojavljuje ....