Svet mašte

Iako su ljudi različiti po svojoj prirodi, njihove samoće znaju ličiti jedna na drugu.

Zašto?

Kad se jednom u životu pomeri, kad promeni mesto boravka, čovek se prestane vezivati za mesta i ljude jer postaje svestan da nikada više neće moći živeti u istom mestu, na isti način.

Druga mesta i događaji nas promene i sasvim je sigurno da bismo bili stranci u svom starom životu, tuđinci u tim napuštenim mestima...

Društvo je postalo mravinjak pun napetosti i mržnje, predrasuda i gorčine koji se zaoštravaju.

Tako to počne, prvo postaneš izbeglica iz stvarnosti u svom svetu mašte, zatim izbeglica iz mesta, a ustvari sve vreme si izbeglica iz života.

Ne bojim se vetra,

vijugavog dugog puta

ni poruke Velikog Medveda

koji nikada ne zalazi

za horizont 

Prevladaće baršunasti glas

Vetra

i on će nas nositi

bez karte i takse

za Galaksiju 

U zvezdanoj struji

izgubiće se

miris mrtvih godina

samo će cilj zadržati smisao

kome težimo

Juče su se oblaci razišli i nebo se razvedrilo pa sunce više nije škrtarilo na svojim još uvek toplim zracima. Ponovo se šepurilo na nebu dominirajući. 

Ta žena je bila čvrsta i lepa kao statua. Divila sam joj se od prvog trenutka, od našeg susreta. Bila je našminkana i imala je mnogo maskare na trepavicama, izrazito krupnih očiju, usta namazanih crvenih karminom i sve bi to na nekome drugom izgledalo vulgarno. Ali ona, ona je izgledala predivno, kao da je rođena sa tom intenzivnom šminkom koja je pridodavala još jednu nijansu njenoj lepoti.Naučila je da podnosi poraze šta god to značilo i da živi unutar svoga mehura patnje, ona koja je nekada bila tako vesela i raspoložena devojčica .... 

Danas nema sunca. Duva jaka košava, suva kao harmatao. Sunce i kiša se smenjuju...

Posmatram
Vreme je promenilo svoju brzinu. Događaji se nižu, smenjuju jedan za drugim u nezaustavljivom vrtlogu vremena, izgleda brže – puno ih je , ... , a onda se sustižu. Ne bi, navodno, hteli biti onaj drugi, a sustižu se, prestižu i od siline potiru.

Mnogi se u tome ne snalaze. Vir ih guta, izbacuje iz svog središta povređene i gura na stranu.

A neki se nikada i ne vrate.
Što se tiče njihovog sopstvenog  sna, on se srušio u tom jednom trenu, kao da ga je pogodila munja koja je blesnula iz vedra neba raskomadavši ih na sitne deliće koji ništa više nisu značili i ugurala do dna tog vrtloga ne ostavivši ni toliko vremena da se stvori prah koji bi se mogao raspršiti u vazduhu, nejak i bezličan, posle čega bi se mogao slegnuti na ko zna kom nevažnom mestu u vidu beskorisnih minijaturnih čestica koje nemaju nikakvu vrednost i do kojih nikome nije stalo; ni toliko, sve je vir progutao.

Marijači su svirali do ponoći, a jutra su se budila sa osećajem duboke praznine.

Izgubljene frekvencije. 

Život je nesigurna lađa na varljivim talasima uzburkanog mora, jureći kroz sve opcije i krajeve negde se i nasuče.

Nema pravog načina i ne dobijaju se sve bitke u životu.

Zato i postoji taj ludi stil patnje sa čudnim pogledom u očima.  

Poslednji trzaji leta u ranoj jeseni (mada se nikada ne zna kako će biti sa „miholjskim letom“). Sunčevi zraci su izgubili svoju jačinu, ali još uvek su tu podsećajući na leto. Danas nisam mislila ni o čemu, samo sam se sećala leta. 

Sećanje

Terasa je okrenuta ka moru; vetrić piri i rashlađuje vrelinu koju stvara užareno sunce. Stojim i posmatram talase kako zapljuskuju obalu. Isprva mali, kasnije sve veći i jači, razbijaju se na pesku, jednom i drugi put, onda opet iznova. Približavaju se uz preteću grmljavinu, a onda se sudare sa obalom. Snažan prasak i rasprše se u mnoštvo bele pene.U more su se vraćali pobeđeni, nadvladani i poniženi, vukući se poput ranjene životinje; iznova i iznova, pa sve opet ponovo...Stojim na sigurnom mestu. Sada vidim i galebove; kriče i zaleću se ka ribama, rešeno i odlučno.  I sunce nemilosrdno prži zemlju. Priroda kao da se zaverila i urotila. Čak su i na drumu uz obalu pištale automobilske sirene. Vreme je ličilo na beskrajni tunel u kome su odzvanjali , odjekivali svi ti zvuci, mešajući se i stvarajući zaglušujuću buku... 

Ali,

Ako bi more prekrilo kopno

i ako ljudi više ne bi bilo,

ni onih galebova, ni buke automobilskih sirena, ni ...

Zavladala bi tišina. 

A da li bismo sebi mogli oprostiti takvu tišinu? 

Čovjek koji je svjestan ne može se kretati ka prošlosti jer nje nema više. Čovjek koji je svjestan ne može se kretati ka budućnosti jer nje još nema. Čovjek koji je svjestan živi u sadašnjosti, ovdje-sada. Ovdje je njegovo jedino mjesto, a sada je njegovo jedino vrijeme. A pošto je on samo ovdje i sada, vrijeme, kao takvo, išcezava. Vječnost se rađa, bezvremenost se rađa. (*autor nepoznat)

Zamišljam

Vreme ne postoji, mi se krećemo, poput vetra ili beličastog dima, naš duh ulazi u zamišljeni prostor, popunjava ga i izlazi ...Gde se rađa večnost, gde bezvremenost? 

Stopala se kreću i uvelo lišće šuška. Vetar pomera grane platana i tamno lišće lupka po staklima prozora. Ta kuća, sazidana s proleća od one raskvašene sirove ilovače, pečene, velikog formata, pažljivo slagane sa prevezom na pola ili trećinu, puna, ona što čuva toplotu iznutra, što ne da hladnoći da prodre ....

Sada, pokraj vatre, u nemoj tišini što je remeti samo slabo kucanje onog jesenjeg lišća, kao da se malo zapinje u dahu. Kada isključim svest i prebacim se u četvrtu, petu dimenziju, mogu da osetim bezvremenost. Mogu da postanem svesna svoje svesti. Sama sam. Svaki moj susret sa stvarnošću je i rastanak, kao što svaki početak u sebi sadrži kraj. A taj dodir  života je tren. Tren koji nama traje. Kratko? Traje. Kad se vratim u našu dimenziju, ponovo ću ga dotaći, postojimo.

Jedino su ta drveta svedoci ove sadašnjosti, gorkog stanja postojanja – drveta koja se predaju hladnom vetru, smrežurano lišće što proleće pored nas jedva malo svetlije od mraka. 

* 

Živimo u vremenu , a pripadamo večnosti. Mi smo ti kroz koje večnost prodire u svet vremena, poput onog beličastog dima.