Leto još traje, ali sa nekom neobjašnjivom slutnjom. Možda to moja osetila titraju više nego što je uobičajeno. Čekam septembar. Rođendan sa kojim neću postati većinski vlasnik svog života. Pitanje je da li smo i čega smo uopšte vlasnici? 45. sam pregurala, doduše ne tako davno.Od toga nismo daleko odmakli. Nas dvoje. Dva svedoka vremena. Danas ta dva svedoka mogu sve. Za ne poverovati!
Septembar miriše na jesen. Jesen miriše na kiše. A kiše mirišu na nevolje. Jesen miriše i na plodove, ali samo ako je godina rodna.
Previše je toplo i teško se diše. Nikad nisam mnogo držala do rođendana, naročito ne do svog, ali ovaj bih rado proslaviti. Možda samo izmišljam razloge da se nečemu radujem. Gledam tek u blisku budućnost i nadam se da ne preterujem. Sa očekivanjima. Možda te kiše donesu i olakšanje? Možda. Ja se uvek nadam, to mi je nekako u krvi.
Odenulo jutro
haljine svilene
pa ne znajući kuda je dan naumio
odšetalo makadamom -
samo,
u krajeve nepoznate
I kada je Sunce zenitu prišlo
Trgnu se dan
i zapita:
Pa gde ode jutro?
Ispruži ruke, dozva ga –
I vrati!
Večernji zvon
Pozva na počinak.
Dan proguta svoju zbunjenost,
A jutro neprepoznavanje,
Pa se spremiše
Za novo svitanje.
Svako ima svoj način da izrazi otpor prema ovome svetu koji nam zatvara mnoga vrata, da dokaže da može sam da izdrži u tom mračnom kutku planete koji nam je sudbina dodelila.
Prvim bleskom jutra
Zora oblači muslinsku haljinu
A božanske reči
Probijajući veći deo noći
Otvoriše put i
Nebesko jato hrli zvezdama
Ljudsko milosrđe
U suzi zaljubljene Zemlje
Jezerom biva;
Otkriva tajnu njegovog porekla,
Pevajući nebesku ariju
Usred urnebesa zemaljskog
Neobično trepere iglice
U granama srebrenog bora
Pokrivene beličastim prahom;
Svetle sa milion mušičastih iskrica
što doplove i smeštaju se
između mračnog neba i još mračnijeg tla,
pa oko znatiželjnih očiju lepršaju krilima.
A kad se pokrene mutna, daleka belina
I nevidljivi oblaci raziđu,
Tiho se mesečina spusti na drvo
Magijski oživljavajući bezbroj nežnih i zamagljenih radosti;
Onda se i misli pokrenu otvorenim livadama i potokom
Pa žuborom teku i romore,
Brbotavim, šaputavim kikotom želja.
Opojna, tiha, mirisna lepota toga trenutka
Među drhtavim, omađijanim, mesečinom očaranim drvećem
Koja lebdi i obavija zemlju
Ne iščezava sa prvim mrakom,
već se prerušava i oblači novo ruho noći, a
pitanja stavljaju ruke na suho, još toplo stablo bora;
Hoće li doći – hoće li?
Iskradaju se misli pogledu
Hitajući iskricama bora
A glas tišine govori:
Borovi su neprikladni za smrtne ljubavnike,
Sve je ovde nadzemaljsko! -
Podesno samo za bogove i boginje,
Faune i nimfe -Drijade, kojima ćemo postati!
To da je promena utkana u samu srž života znaju i oni najokoreliji pobornici tradicije, čuvari nekog trenutka vremena, što joj se besomučno otimaju (promeni), a oni koji je zagovaraju prećutno su saglasni i podrazumevaju da se radi o boljitku.
Međutim, ni najvatreniji zagovornici promena verovatno nisu ni slutili da će parola što gore, to bolje iznedriti jedno suludo vreme u kome će prave vrednosti izgubiti značaj, a bižuterija društvene stvarnosti dobiti zlatni sjaj, vreme u kome će se zlatom zvati i ono što zlato nije i gde će ono što se brendom prozove biti „vrednije“ od zlata...
To je provereni trgovački trik koji se u naše vreme zove marketing i reklama, koji je rečju pozlatio jeftinoću, podigao joj cenu i uzdigao je na pijedestal vrednosti. Nije to ništa novo, kao pojava, istorija pamti i alhemičare i prodavce magle, kao i mnoge druge ...
U otmenom svetu nepisanih pravila male stvari postaju velike, pa jedan nesmotren pokret, jedna pogrešna reč može upropastiti kako početnike tako i nepažljive ljude.
Glavna odlika lepog ponašanja i uljudnosti u probranom društvu jeste to da oni predstavljaju jednu skladnu celinu u kojoj je sve tako sliveno da svako i najmanje štrčanje smeta. Svi oni koji se bilo iz neznanja, bilo iz nastupa ljutnje ogreše o ta pravila, shvatiće da je u toj oblasti jedan jedini pogrešan ton, kao i u muzici, skrnavljenje same umetnosti čiji se svi uslovi moraju ispunjavati i u najmanjoj stvari, inače ona ne postoji.
Čovek uvek nalazi hiljadu nepobitnih razloga za svoje postupke, jer ništa nije tako lukavo kao želja. Ona nas ponekada toliko uzdigne da ne osećamo zemlju pod nogama, a nade nas gone kao što su Oresta gonile furije, jer predviđamo hiljadu teškoća obuhvaćenih tim strašnim pitanjem postizanja uspeha. Tako počinje život u jednom od onih zlatnih snova u kojima mladi ljudi jašući na a k o preskaču sve prepreke, gledajući sebe kao gospodare u svetu svoje mašte i osluškuju odjeke svoga vremena u budućnosti.
Lepo je veče.
Vazduh je u isto vreme i topao i svež, cveće posvuda miriše, nebo je veličanstveno.
Ima trenutaka u životu kada čovek uspori, pa bira i duži put kako bi u hodu nastavio svoje misli koje ne želi da prekida.
Za ljude koji vole postoji beskrajno zadovoljstvo u tome da pesmu koju nose u svojoj duši vide u lepoti predela, u prozračnosti vazduha i mirisu zemlje.
Priroda govori umesto njih.
Na rubu svetla i tame
Prelivaju se svetovi
Na rubu egzistencije i blagostanja
Prelivaju se životi
U jednom smeru.
Kao uvela trava
Željna kiše
Željna.
U životopisu siromaha
Kao da je zapisana zabrana pristupa mudrosti
Da od malena skapavaju radeći
Za trunčicu onoga
Što bogatašima navire poput bujica ...
Sunce je blesnulo još pre pet sati i uzdizalo se u izmadlici daljine. Ulica široka, a sa obe strane drvored ogromnim krošnjama pravi ugodnu hladovinu. Na suprotnoj strani stoji policija, uniformisana, kontroliše saobraćaj.
U senci velike lipe restorančić sa lepom baštom. Sedim sa drugaricom, pijemo kafu i ona mi iz mobitela pokazuje slike svoje dece. Kćerka je srednjoškolka. Uvek je bila lepa, prelepa, ali je kao dete imala svoju posebnost , a sada ... pitam da li je fotomodel? Ma ne, veli, ona samo voli da se tako slika. Plavuša ispeglane duge kose, lepog lica,zgodna, deluje poznato i smeši se iz mobitela poput mnogih drugih što nam se smeše sa naslovnih strana ... Stavlja kremu za posvetljavanje kose, a obrve naglašava crnom olovkom, žali mi se ona. Ćutim. I razmišljam. Plavuša nije samo boja kose, to je stil života - odzvanjaju mi u ušima reči jedne moje poznanice, iz davnina.
Čujem kako zvon udaljenih zvona mreška svod. Pored mene prolazi sveštenik, prepoznajem ga po uniformi.
Na ogrlici mi se po ko zna koji put pokidala jedna od mnogobrojnih niti i nosim je na popravku. Zlatar me ubeđuje da je to uzaludno bacanje para i uporan je da je zamenim za drugu uz doplatu. Ne pristajem, to mi je uspomena, rekoh. Uzmeš drugu i kažeš sebi to je ta uspomena. Hm?
Ljudi su zaista praktični, a istina je ono u šta verujemo. (?) Ako su mogli na mestu porušenog starog mosta sagraditi isti novi i reći – to je ta zadužbina ... ljudi veruju jer tako žele, jer mostovi ih i dalje povezuju, spajaju...
Ipak je popravljam, ali u drugoj zlatari. Verujem samo sebi i svom osećaju, ne rasptavljajući se sa sobom (iako raspravu dopuštam), bez obzira da li sam u pravu ili ne, jer, rekoh, istina je ono u šta verujemo.
Kod kuće sam zatekla polomljenu kutijicu za nakit. Žao mi je. Uvek mi je žao kada se nešto polomi ili uništi. U prodavnici nalazim i kupujem istu takvu i to je to, sve je opet isto, kao nekada. Da li je? Kutijica nije ista ona, samo liči. Pokušavam biti praktična i verovati u to.
Zamišljeno gledam niz ulicu. Ista stabla sa obe strane. Tek pokoje veliko osamljeno „drevno“ stablo moćno se uzdiže stvarajući prijatnu hladovinu. Zalutalo pramenje one jutarnje izmaglice tumara po mojoj glavi i opustelim dolinama duše. Prizor je nepomičan i nejasan. Kupa me hladna svestlost.
Ulicom šetaju decu iz obližnjeg vrtića. Svi nose crvene pregače, znak prepoznavanja, uniforma.
Deca nose ono što im se da, a odrasli prihvatajući uniformu prihvataju istost i svesno se lišavaju slobode delovanja. 70-ih godina prošloga veka smo nosili uniforme u školi da se ne bismo međusobno razlikovali i isticali. Plave keceljice. Nikada mi nije smetala, ta kecelja nije mogla ni sakriti niti izbrisati našu duboku unutrašnju različitost. Uostalom, odelo ne čini čoveka niti ga uniforma pokazuje. Uniforma samo pokazuje profesiju.Mi živimo svoje privatne živote a ne profesionalne. Drugo je umetnost, ona ne trpi uniformnost, ona vapi za posebnošću, ona traži isticanje, ona se živi a ponekad se zove profesijom.
Na poslu nisu uspeli uvesti uniforme i nisu uspeli zabraniti pušenje. Zakon jačeg vlada, a uniforme bi sakrile atribute i "argumente" lepote pa bi se mnogi ugušili u iststi svog unutrašnjeg bivstva, usađenoj bezličnosti, došlo bi do izražaja ono što jesu, jedno veliko ništa, pa po čemu bi se isticali i razlikovali.
Prihvatajući uniformisanost duha čovek se dobrovoljno lišava slobode razmišljanja, postaje mašina sa tehničkim karakteristikama o broju obrtaja, (obim grudi i struka, visina težina, tonus, ... godine ..) , roku trajanja, računajući amortizaciju.
Ako se može kutijica koja se razbila zameniti drugom, novom, istom takvom, ako se može ogrlica zameniti novom i reći sebi –to je (sada) ta uspomena, onda se može i osoba zameniti drugom, istom takvom, uniformisanog duha i da sve bude OK.
Može, jer tamo gde nema razlika i različitosti nema ni duha, nema mašte, nema posebnosti, nema unikata i nema ni emocija, sve je isto i tako svejedno.
Tamo gde postoji različitost, postoji i stvaran život, postoji mašta i stvarna mogućnost izbora ali i mogućnost greške, zahteva razmišljanje pri odlučivanju i nimalo nije svejedno.
Gde postoje emocije ne može biti svejedno.
Često se ne može ni naslutiti sa koliko veštine društva koja drže do svog statusa upotrebljavaju „da“ da bi se došlo do „ne“, i „ne“ da bi se dovelo do jednog „da“.