Cvrkut
Stegla hladnoća do nerazumevanja, utihnulo sve osim vrabaca koji cvrkuću negde sa oluka snegom otežalih krovova. Cvrkuću međusobno pomislih, pa zaćutah i ja u svojoj jednini. Jedno neverovatno zatišje. Samo naviru misli i pitanja. I ne znam otkuda to, ali po glavi počeše da mi se vrzmaju čudne misli koje sam pročitala u nekoj drevnoj knjizi o besmrtnosti starih kraljeva.
Prođoše tako mnogi dani u dokolici, u ležernom hodu vremena koje je zbunjivalo i opominjalo na muk.
Zaustaviće se vreme u dokolici koja će potrajati i čuće se još nerazumljivi cvrkut vrabaca u njihovoj zimskoj idili i pitanja gde su, na koju stranu odleteše druge ptice, s kim nestadoše i razmišljanja da li su kao i do sada razmeštene pripadajući posvuda?
Neki lagani zimski san još traje.