Nerođeno sutra

Published on 10:42, 02/28,2016


 

Ono što je juče bila nabujala reka koja se preliva iz svoga korita, već sutra možda neće biti ni voda ni matica na tom mestu, ni zvuk ni reka, jer od juče do sutra život teče i sve se dešava  omeđeno smrću, a to sve znači samo jedno, da tek juče smo postali, a već sutra nas neće biti.

 

Zato sebe hrabrim danas, jer sutra mi možda neće trebati ni nada ni uteha.

 


Gospodar svoje sopstvenosti

Published on 14:50, 02/25,2016

Kad bi čovek mogao ne postati robom svojih strasti ili plenom svojih čula, postao bi gospodarom svoje sebičnosti i sav bi bio predan samo svome radu, a mašta bi postala igračka u njegovim rukama.

Puštam mašti na volju.

Razvlačim tren, što je celi život moj, u beskonačnost, mimo svih zala ovoga sveta i pretačem u život svetlih misli kojima se ne nazire kraj, jer je njihov život veći i od Svemira  i dublji i od same sreće.

Misao je ideja, je besmrtna.


Mi drugi

Published on 09:07, 02/24,2016

MARTA: Majko, je li istina da morski pesak peče stopala?

MAJKA: Nisam bila na moru, ali kažu da sunce sve spali.

MARTA: Kažu da spaljuje čak i duše, i da od njega tela postaju blistava i prazna.

MAJKA (prene se): Je li to ono o čemu sanjaš, Marta?

MARTA: Da. Ne mogu više da se borim sa ovom dušom i moram da nađem zemlju u kojoj sunce sažeže pitanja.

Albert Camus, ''Nesporazum'' (Le Malentendu)
(1944)

Kad vidiš sjaj u oku mome, ne, o ne, ne pomišljaj, to u njemu iskre zvezde dok ja osmišljavam novi svet, drugo izdanje.Odavno je naslućivana improvizacija, reči ispoljene na javi nisu bile iznenađenje, ta epika sovuljaga i ježev humor... Vreme će u drugom izdanju imati pravo na mešanje u sve, osim u ljubav.

 


Ulice

Published on 12:19, 02/20,2016


 

Odlasci započinju tako što kreneš iz one tvoje stare kuće koja pamti uspomene, uzanom i krivudavom ulicom koja prepoznaje bat  tvojih koraka, a sve se gubi u daljinama gde nestaje njihov oblik i ime.

 

Za nekih tišina u noćima letnjih vrelina i misli znaju odlutati ulicama, provući se kroz niske polumračne prolaze, napuštene parkove, mračne uglove između zgrada pored zadimljenih kafana, prljavim i zapuštenim sokacima, tamo gde nikada niko ne čisti i ne odvozi smeće...

A neko je tu ostavio svoje vreme i probdevene ugarke sna.

 


Nekako s proleća

Published on 20:00, 02/15,2016


Bilo je proleće.

Jednom davno sam, za ranog prolećnog dana sa puno sunca pod vedrim nebom, stajala uzvišena nad senkom koja se primicala u stopu sa dodirom mojih nogu.

 

Opet je proleće.

I glasan prasak praznine u krugovima iluzija.

Pod mojim nogama, ispod tvrde staze kojom hodam, čujem romor onih najdubljih sećanja, šapat nekih glasova i kao da me neka ruka dotakla za rame. Čujem glas koji izgovara moje misli.

Još neko je tu.

Beskrajno prostranstvo misli, a mi se uvek nađemo oko jedne iste.

Kad tokovi života toliko navlaže zasejana polja emocija, ali ne toliko da ih odnesu, onda je sve uredu,a kada se njihov odnos poremeti onda i život presušuje.

Tako je bilo oduvek i tako će biti sve dok ljudi toliko ne ovladaju svojim međusobnim odnosom da ga mogu okrenuti u svoju korist.

 


Pogled

Published on 13:47, 02/10,2016

Svaka pomisao čovekova, kao i sva dela njegova, sve slike životom pregaženih predela sa pripadajućim vijugavim putevima i preprekama na njima, sve što ga održava i podiže i sve što ga mori i ubija, sve ono o čemu sanja, misli i mašta, a to obično ne biva, sve radosti i tuge i sve kiše i poplave, lebdi u očima jednog pogleda, kao ona ćudljiva tajna koja se ne može sakriti.

Pogled oslikava ljudsku sudbinu obličjem slika nemuštog glasa u povorkama. On je tumač istančanog i bolnog ljudskog iskustva izniklog iz temelja njegovog bića. Iskrsavaju događaji nemi od bola, sami od sebe, viore bez poziva i povoda i ispunjavaju neki bezimeni nemi prostor  čula u svesti; gutaju svetlost koja se gubi u njima i stvara osećaj lomljive prolaznosti.

Takvi pogledi zaokupljaju posmatrača i odnose sa sobom svu njegovu pažnju u naročiti svet ćudljivog lika.

 


Skica za eteričnu tišinu

Published on 12:10, 02/08,2016

Kad sunce prospe po nebu ružičasti prah,

a gustu tišinu sutona razbiju zvuci violine,

ja ću obući ljubičastu haljinu,

a ti obuci crno odelo

da budemo skicirani

na brzinu

jednog čarobnog popodneva. 

 

Ličiće skica na neko vreme.

Pa ipak, u sećanju će biti lepša,

zazvana dušom vremena,

i to će joj dati prosvetljen izraz.

Iz onog vremena

sve te stvari već su ostarele

i haljina, i odelo i ono popodne.

 


Oličenje mašte

Published on 13:05, 02/01,2016

Bio je to jedan od onih lepih zimskih dana koji mirišu na sneg i borovinu. Čitavo jutro sam provela na proplanku, kose raspletene koja je viorila na vetru, a u koju se zapleo njegov glas. Nebo je bilo vedro, sunce sjajno.  Kobac je kružio nad bregom, visoko, visoko u samom plavetnilu.

Pojava njegovog nepostojećeg glasa u vidu nevidljivog naratora , govorila je da želi da pričamo o (...).Znala sam da je to njegovo sitno lukavstvo, pitanje koje vešto postavlja da bi svoju radoznalost usmjerio ka tome da sazna u kom polju su smeštena moja razmišljanja i gde je ta  granica između čudnovatog sveta mašte i stvarnosti. Nisam htela da moj pogled otkrije neku prostačku bezbrižnost koja bi se pojavila kao nerazumno zadovoljstvo svojim životom u svetu mašte,  ali ni grubost i izmorenost  kao kod onih budala koji su zadovoljne svojim životom u izvitoperenom svetu stvarnosti. Znala sam da sam zadovoljna svojim specifičnim stanjem u kome sam kombinovala i dozirala upliv ovih setova jedan u drugi, njihovo mešanje i preplitanje: ćutala sam.

A onda je on, glasom nepostojećeg naratora, počeo razvrstavati moje misli:“ovo je tvoje, a ovo mašta“, razdvajao ih je kao blizance koji se svađaju oko pomešanih klikera. Sva ta zapažanja su mi delovala ponekad detinjasto a ponekad bistro, pa bi me onespokojavala jer mi je dolazilo da poverujem kako se moja ličnost, odvojivši se od mene, naselila i  sjedinila sa svetom mašte, a mašta uselila na njeno mesto, pa sada delujem potpuno nestvarno u oba svoja otelovljenja, a glas nevidljivog naratora nas raspoređuje onako kako treba i tamo gde treba, jer me je upoznao bolje nego što sam sama sebe poznavala.