Svet mašte

Kad se stavim u službu neželjenih misli, teskobe počnu navirati niotkuda, nasrćući pravo na mene, kao da sam u prolaznoj odaji sa dvoja vrata u kojoj se događaju košmarni snovi, a ja ih, amorfne, podupirem ramenima svoje uzaludnosti, grčevito tražeći znak slabašne svetlosti zore  i brbotavog  šapata senki da označe izlaz.

I onda pobuna duše, uvek stvaralačka, stvara prasliku nekog novog sada  (ako nije stvaralačka, onda je tek uznemirenost) ... i potreban je osmeh da pročisti atmosferu i umiri.

Uliv: Sat otkucava jedno vreme za koje ne znam da li je (i) moje.

Vreme: U jednom čudesno opaženom vremenu rasklapam mehanizam nečega, na ravnodušnoj površini postojanja, pa od izgleda do izgleda, na magistrali metamorfoze, pratim tokove života.

Instinkt:  Nešto nagoveštava

Osećanje sveta: Preterana rasprostrtost naših usitnjenih ličnih vremena između nastanka i nestanka onemogućava njihovo prožimanje. Tu smo negde u međuprostoru započetog vremena i njegovog toka, opasani u otuđenosti, zidovima odeljeni od nepodnošljivosti, u zonama dobrovoljne osame. Nepodnošljivost je način na koji ona kvasa i raste i sistematski pritiska na nas.

Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša. (BP)

Sat i dalje otkucava. Pratim svoja pomicanja.

Teskoba: Teskoba je okoštavanje života unutar zidova lavirinta, učahurenog u uzaludnost odluka. Jedna odlučena uzaludnodnost je ipak spasonosna, ona je nada za nove odluke.

Izliv: Ona zajednička energija nekud se transformisala u nesigurnosti, otekla u nepoznato. Vreme između nastanka i nestanka traži novo prepoznavanje.

Kada dođu takvi dani da ti svako jutro bude kao juče, svaki mesec nalik prethodnome, a godine propadaju kroz prste poput pleve; godišnja doba, umesto da se smenjuju, počnu se u nedogled ponavljati, pa svakodnevnicu pretvore u jedno razdražujuće, dosadno opetovanje već viđenoga i preživljenog, postajemo tužni i beznadežni u iščekivanju nečega za šta ne možemo naći pravo ime, a jasno ga vidimo u svetu svoje mašte.

Onda se vremenom, neprimetno i tiho otuđujemo od te stvarnosti u beličastoj izmaglici koja deli javu od želja i očekivanja mučnim iščekivanjem, u kojoj se više ne razlikuju svoje od tuđih uspomena, razdeljenih neodmerenim kruženjem dvosmislenosti u vremenu zahtevane određenosti i kao veo zaborava počnu prekrivati sećanj.

Uspomene tako stare zajedno sa kućom u kojoj nastanismo se.

Neprepoznavanje u vremenu ostavi nas učahurene, nedorasle bitnome, zarobljenim u lavirintu neodmerene dvosmislenosti, zauvek potopljene u dubinama života.

Neki drugi, bolji, ostaju na površini, upareni u prepoznatoj smislenosti. Oni koji ne htedoše graditi onu kuću sećanja bez temelja, ne dopuštajući ničemu da ih poistoveti sa razdražujućom stvarnošću -  nisu!

Stegla hladnoća do nerazumevanja, utihnulo sve osim vrabaca koji cvrkuću negde sa oluka  snegom otežalih krovova. Cvrkuću međusobno pomislih, pa zaćutah i ja u svojoj jednini. Jedno neverovatno zatišje. Samo naviru misli i pitanja. I ne znam otkuda to, ali po glavi počeše da mi se vrzmaju čudne misli koje sam pročitala u nekoj drevnoj knjizi o besmrtnosti starih kraljeva.

Prođoše tako mnogi dani u dokolici, u ležernom hodu vremena koje je zbunjivalo i opominjalo na muk.

Zaustaviće se vreme u dokolici koja će potrajati i čuće se još nerazumljivi cvrkut vrabaca u njihovoj zimskoj idili i pitanja gde su, na koju stranu odleteše druge ptice, s kim nestadoše i razmišljanja da li su kao i do sada razmeštene pripadajući posvuda?

Neki lagani zimski san još traje.

Samoća zna da prija. Postoji potreba za ćutanjem, za dubokim mirom. To je najbolji način da se srede razuzdane misli, ukrote reči i pripremi se za slušanje. Uplivom u dubinu ćutanja, otvara se široko polje rečitosti, koje daje smisao i težinu našim mislima.

Misli su veo čarolije koja rečima daje boje i note i onu zagonetnu tajanstvenost što nas stalno i iznova vuče i tera da ih raspakujemo i prepakujemo .... pa ih tako raspakovane i zaogrnute tamom noći i ugrejane žudnjom i dodirima tišine slažemo u jedno veliko, zajedničko srce ...