Vreme
"Počinjem da verujem u svoju zvezdu: vreme se pokvarilo!
Kako vuče zemlja na kojoj se čovek rodio."
M.A. Bulgakov
Vreme odbrojava poslednje lepe dane miholjskog leta, priroda nas je podarila produženim uživanjem. Za koji dan skloniće se rudne zore kasne jeseni i zaigraće magle na našim prozorima, sačekujući tako novi dan, sprečavajući pogled da gleda u daljinu koju želi videti.
U skučenom polju vidljivosti, prostoru naših nedosanjanih snova mi smo ipak svoji na svome iako su tokovi života otišli svojim putem, protiv naših želja. Lep je osećaj sentimentalnosti kojeg se ne smemo odreći kakvo god vreme bilo. Izdvojen iz sveta mašte samo tako se može osetiti trenutak blaženstva, ovde i sada, u realnom a ne u izmaštanom svetu.
Realni svet, mutan i teskoban, mračan i preteći, ako se obasja iskrenom svetlošću prave ljubavi može sve kišne, maglene dane hladne jeseni pretvoriti u svetle, prelepe suncem obasjane dane u nama.