Svet mašte

Sunce je postalo begunac, dok je novembar konačno, posle dugog i toplog miholjskog leta, pokazao svoju pravu ćud.

Prvi sneg.

Ništa mi ne može izmamiti osmeh kao prvi sneg. Skupljam posvuda rasutu sebe oko toplog radijara, šćućurena tihujem, dok se kroz prozor pruža hladan pogled na paperjaste pahulje snega koje prekrivaju nepomičnu zemlju, automobile i ogolele grane velikog drveća. Nisam za pitanja, a ni za odgovore. Tišina prija. 

A i hladnoća.

Na rubu tišine želja bezglasnog života grad je dobio novo ruho.

A onda se sneg istopio.

Vetar nečujno duva, a kiša rominja sopstvenim uznemirenim kapima. Polako, mislim, biće još snega, zima još nije došla.

Danas hladno i miris snega sa okolnih planina sa slabom kišom ....

"Počinjem da verujem u svoju zvezdu: vreme se pokvarilo!

Kako vuče zemlja na kojoj se čovek rodio."

M.A. Bulgakov

Vreme odbrojava poslednje lepe dane miholjskog leta, priroda nas je podarila produženim uživanjem. Za koji dan skloniće se rudne zore kasne jeseni i zaigraće magle na našim prozorima, sačekujući tako novi dan, sprečavajući pogled da gleda u daljinu koju želi videti.

U skučenom polju vidljivosti, prostoru naših nedosanjanih snova mi smo ipak svoji na svome iako su tokovi života otišli svojim putem, protiv naših želja. Lep je osećaj sentimentalnosti kojeg se ne smemo odreći kakvo god vreme bilo. Izdvojen iz sveta mašte samo tako se može osetiti trenutak blaženstva, ovde i sada, u realnom a ne u izmaštanom svetu.

Realni svet, mutan i teskoban, mračan i preteći, ako se obasja iskrenom svetlošću prave ljubavi može sve kišne, maglene dane hladne jeseni pretvoriti u svetle, prelepe suncem obasjane dane u nama.

  

I upravo ti škrti tragovi setnih svitanja obavijenih tajnovitom maglom titraju u mislima poput neobičnog ljubavnog plesa ružičastih flamingosa – nekoliko koraka u jednom smeru, pa nazad! Onda sledi klimanje glavom levo – desno, šepurenje a završava se poskakivanjem.

Da, svo moje sećanje ima kolektivni karakter, kao što ga ima i ovaj čudni balet tih retkih ptica iz Kamaraga, ružičastih flamingosa koji uprkos svemu tome ostaju verni jednoj partnerki.

Park posmatran sa prozora moga stana izgleda kao velika pozornica. Drveće se krošnjama ocrtava na plavom nebu prošaranom sivom bojom oblaka. Jaka svetlost obasjava klupe, ljuljaške, klackalice, svetiljke i staze. Smena svetla i sene izoštrava perspektivu koja veliča prirodnu raskoš i  bogatstvo boja i pogleda. Vetar se igra u krošnjama i nosi preostalo lišće, nežno ga spušta na tlo. Promiču boje, a lišće šušti pod nogama šetača. Jedan zaljubljeni par se zaustavlja da se poljubi.

U senci zgrade stoje oni, uvek zajedno. Golubovi. Ima ih i na krovovima. Ptice u letu u daljini izgledaju kao male mrlje na nebu koje se gubi na horizontu koji nestaje u magli uvlačeći pogled u veštački beskraj u kome se ne vidi granica mašte i stvarnosti.

Gde je stvarni svet?

Tamo gde i komad plavog neba.

Između redova grčeva, lucidnosti i neke mentalne magle koja se povremeno podiže provuče se život, a mi hodamo poput mesečara dok vreme prolazi.

Jesenji dani su uglavnom sivi i mokri, kada gotovo više i nema lišća na drveću ni svetlosti na nebu. Loše raspoloženje ljudi se povećava s lošim vremenom, na ulicama ljudi progutani kaputima, šalovima, rukavicama, poslom i životom i puni mržnje prema svetu.

Pa se pitam, postoji li ljubav jesenjeg doba?