Svet mašte

Napolju je padala jaka kiša koja je poput grada poskakivala na tvrdoj zemlji. 

Prostorija je blještala. Tamnosmeđi bajcovani sto bio je prekriven belim stonjakom i postavljen za dvoje. U sredini je gorela dekorativna crvena sveća. Vosak je čujno izgarao i topio se. Zvuk pucketanja sveće mešao se sa tihom muzičkom pratnjom.

U sobi nije bilo nikoga, a ipak se osećala Njihova prisutnost i snažna povezanost koja je uranjala u bezbrižnu ganutljivost trenutka.

Osećalo se da pripadaju zajedno.

Prođoše tako mnogi dani u ležernom hodu, a ja ne maštajući osećam se kao da sam u tome izgubila jednu, onu najvažniju, Sebe.

Kada dođu takvi dani, da ti misli propadaju kroz prste i presuše tokovi mašte, pa ni ponekad ne možeš da verbalizuješ pokoju svoju, teškom mukom izmaštanu, zamisao, kada misli ne mogu više da se igraju slovima i rečima, postajem tužna u beznadežnom iščekivanju nečega čemu ne umem ime dati.

Moja Mašta. Otišla je i ostavila me da se spotičem o stvarnost i da se posecam o njene oštre rubove, pa tako izranjavljena krvarim do gubitka poslednjeg daha.

Onda se vremenom neprimetno i tiho gubimo u beličastoj izmaglici koja deli Javu od Mašte, od želje i očekivanja, mučnim bivstvovanjem.