Prva
Slika koju gledam prikazuje jedan stočić za kafu od lakiranog drveta i četiri drvene tapacirane naslonjaće umrljane svetloljubičastim i smeđim, kafenim mrljama, kao loša imitacija Rotkovih slika, neoriginalni modernizam. Iznad vrata je crvena svetlost. ...
To je Grad. Grad je veliki, a Livade su male; ali je nebo iznad njih veliko. Zapravo, velike su Livade, u njima se osećam sasvim drugačije, osećam sebe u sebi, osećam da imam dušu i volim sve što vidim. Čovek je tu više čovek, drugačiji mu je pogled. I reč.Tu se bolje spava, misli i lakše se ustaje.
Sve što vidim i čujem je Priroda. I ja sam Priroda, kišni oblak što natapa cvetnu Livadu, vetar u plodonosnim krošnjama i prvi jutarnji zrak sunca u kome se istaču kapi rose i otvara novi dan.
Ja sam Priroda, Ona koja pamti sva vremena koja su prošla Livadama i ravnicama i sva nevremena, muke i njene oluje.
Ja sam priroda, Ona što spaja male Livade i pripadajuće im veliko nebo.